Kanjon Nevideo 2011. – zadovoljstvo spasilačkih akcija

Ove godine je organizacija prolaza kroz kanjon Nevideo bila osetno komplikovanija. Učesnici akcije su dolazili u različitim organizacijama, a imali smo i posebne pripreme oko snimanja video materijala. Ipak, svi učesnici su bili na odredištu na vreme i adekvatno opremljeni.

Sam prolazak je počeo solidno s obzirom na „šarolikost“ grupe. Samo je jedna učesnica pokazivala prevelik strah koji je kasnije mogao da ugrozi grupu. Zato je prihvatila moju preporuku da se vrati u kamp. Ostali, čak i oni učesnici bez ikakvog planinarskog ili sličnog iskustva, solidno su napredovali. Videlo se da je priprema u Košutnjaku bila korisna. Izgledalo je da snimatelj, Andrija Jurašin, može da se u potpunosti posveti snimanju prolaska grupe. Svi smo uživali u sunčanom danu koji je omogućavao divne prizore kanjona. Izgledalo je da su organizacione komplikacije dale maksimalan rezultat i da će nadalje sve biti u redu. Ali, tad je u stvari počela prava komplikacija. Neko mi je doviknuo da su nas stigli “Englezi“. U prvom trenutku sam pomislio da je upitanju neka grupa koja protrčava kroz kanjon. Računao sam da ćemo propuštanjem te grupe izbeći gužvu koja u kanjonu može biti problem i da ćemo nastaviti svojim tempom. Naime, temperatura vode je od 4 do 10 stepeni i čekanje u takvim uslovima brzo pothlađuje. Stvar je ipak bila mnogo gora i neverovatnija. Nas je stigao par koji je na sebi imao samo šorts, odnosno bikini, i koji je počeo da pokazuje ozbiljne znakove hipotermije. Zbog već navedenih uslova, u kanjon se ne ulazi bez ronilačkog odela i to ne tanjeg od 5 mm. Nekima čak ni to ne bude dovoljno, jer se zbog gaženja kroz vodu stopala stalno kvase. Zato sam požurio sa njima do prvog osunčanog mesta da bi se ugrejali dok čekamo ostatak grupe. Grupu ipak nisam mogao da ostavim iz bezbednosnih i organizacionih razloga. Osim toga snimanje je omogućeno zahvaljujući dogovoru sa firmom "Soni", odnosno gospodinom Djorđem Djukanovićem koji je obezbedio kameru. Moj deo dogovora je bio da obezbedim kvalitetan video materijal iz kanjona i dostavim ga da bi se koristio u marketinške svrhe kao potvrda mogućnosti kamere. Nastavak prolaska kroz kanjon je tekao otprilike tako što sam sa „Englezima“ čekao grupu na osunčanim mestima. Takva taktika je neko vreme pomagala da se uticaj hipotermije smanji, ali su se zbog čestih skokova u vodu i neizbežnog plivanja problemi vratili. Tada su Nebojša Carević i Andrija Jurašin pokazali izuzetnu požrtvovanost i promrzlima ustupili gornje delove ronilačkih odela. „Englezima“ je to pomoglo da izdrže do kraja kanjona. Po izlasku smo svi bili prezadovoljni činjenicom da je izbegnuto najgore. „Englezi“, Dejvid Perčer i Holi Parker su naivno krenuli u kanjon i posle prvog vodopada nisu mogli nazad. Srećom, odlična kondicija im je pomogla da nas stignu.

Sutradan smo po planu preko „Sedla“ otišli na „Bobotov kuk“, a „Englezi“ su nam se rado pridružili. Pre uspona je napravljena izmena plana tako što je grupa podeljena na dva dela. Deo koji je išao za Beograd je sa „Bobota“ produžio preko Lokvica za Žabljak, a ostatak se vratio u kamp. Ideja je bila da sutradan opuštenije prođemo kroz kanjon i snimimo još materijala. I ovaj prolazak je trebao biti rutinski naročito kad se uzme u obzir da je ekipa već uigrana. Tako je i bilo prvih dvestotinak metara, a onda smo naišli na psa. Bio je to žuti mešanac sa naočarima rakuna koji je verovatno skliznuo sa neke od okolnih stena u kanjon. Nije bilo premišljanja - poneli smo ga sa sobom. Na jednostavnijim mestima smo pravili „ljudski lanac“ i tako ga prebacivali, a za komplikovanije smo mu napravili prsni pojas i tako ga spuštali. Tako je i ovaj rutinski prolazak postao spasilačka misija. „Neđo“, kako smo ga nazvali, trpeo je takvo prenošenje i potapanje u Komarnicu do 150 m pre izlaska. Tada je našao osunčano mesto sa lišćem i nije hteo da nastavi dalje. Računali smo da ćemo ga sutra naći kad treći put budemo prolazili kroz kanjon. Sutradan, kad smo treći put prolazili kroz kanjon, nismo ga našli, a sam prolazak je napokon bio rutinski.

Na kraju, želim da se zahvalin svim učesnicima što su, svako na svoj način, doprineli da ova akcija postane nezaboravna svima, a pre svega za Dejvida Perčera i Holi Parker koji 12. septembra staju pred matičara.

Tihomir Vojnović