Ponedeljak 02.08 , pakujemo se ponovo , i spremamo da podjemo na naj zahtevniji deo puta  , Kuloar Smrti ili ti Grand Kuloar ,je kuloar kroz koji stalno prolazi reka kamenja , aktivan je stalno i sa visine od 3900 metara se odronjava kamenje velikom brzinom i to je neka vrsta  ruskog  ruleta.  Praksa je da se prelazi rano ujutro kada se stene još zaledjene i manje je aktivan . Tako i mi planiramo zato krecemo ka njemu u 6 sati jutrom ,i eto nas ispred njega   . Stojimo , gledamo , po neki kamen se sjuri , deluje prilično mirno . Sajla koja se nalazi preko samog kuloara sluzi da se nakacimo na nju i da bude osiguranje u slicaju da nekoga udari kamen , u tom slucaju isti odstaje na sajli , i drugi mogu da mu pomognu  da ga izvuku iz kuloara , mada je sajla sada prilicno nisko i nije od neke koristi , više nam smeta al ipak je koristimo i krećemo jedam po jedan da prelazimo , ja prvi krećem , na pola kuloara kamen manjih dimenzija, rekao bih me udara u kacigu , malo se zanosim al sreća da sam na sajli , i uspevam da ga pretrčim  bez posledica , takodje i moji drugari odmah iza mene rade isto i svi smo na sigurnom .

Sledeća deonica je uspon od 600 metara, uglavnom vertikalne stene i kameni blokovi  , takodje veoma zahtevna deonica , pogotovo sa teskim rancevima na ledima , jako je bitno biti koncentrisan i sabran , polako se kretati , nema mesta za greške . penjemo se lagano , koristimo navez na sajlu na mestima gde je ima , gde nema polako se penjemo koristeći ruke . Stena je uglavnom suva bez snega što nam dosta olaksava penjane , pred sam vrh pocinje i vetar da duva , nije prijatno , po malo nas zanosi u momentima , a već smo premoreni i koncentracija opada od umora. Još malo i eto nas na drugoj našoj aklimatizacionoj destinaciji  dom Du Gouter na visini od 3817 mnv .vreme počinje da se pogoršava  , počinje da pada mrak , mesta za šatore pored doma nema , a i da ima nemomo vremena da ih postavljamo , mada je to bio prvobitni plan , odlučujemo da prespavamo u samom domu , mada je to dosta skupa odluka , mislim finansiski , spavanje u samom domu po osobi je 29 e . nemamo drugo rešenje , i ostajemo u domu.

Utorak 03.08 ,  6 časova , ujutro , posle lakseg doručka , pakovanja rančeva i opreme, krečemo na uspon , plan je da ga popenjemo iz jednog pokušaja i da se vratimo u dom Du Gouter . Vreme je čini se bolje , razvedrava se , sve ekipe kreću na uspon , pa i mi za njima. Idemo u dve naveze  prva naveza troje Darko , Sale , Jagoda  i druga naveza Sloba  i ja  . Posle nekih dva sata uspona kreću da se navlače oblaci , za sada nije strašno , po malo promiče sneg i deluje sve ok , nastavljamo dalje al vetar se pojačava i iz oblaka dolazi prava snežna oluja , nakon nekoliko prevoja vidimo da se ekipe koje su se ranije uputile ka vrhu vračaju , zaledjni i crni u licu kao duhovi , jedini komentari su im bili (nemoguće , nemoguće )

Stojimo, dogovaramo se   i donosimo odluku da se vratimo , nije vredno rizika , al ipak dok smo se vratili do doma i sami smo bili zaledni  smrznuti , ipak smo doneli pravu odluku . Sada smo u domu ponovo , i ponovo ne planirani trošak za još jednu noć .

Prema novoj prognozi sutra bi trebalo da bude idealan dan za uspon , što potvrdjuje  dolazak nove grupe penjača u dom , sada nas je duplo više , i nema slobodnih kreveta , pa smo prinudjeni da za 29 eura spavamo u trpezariji na podu sa još 50 penjača iz ranih krajeva sveta  , kao sardine u konzervi , al drugog izbora nema , to je što je pa ko izdrži .

U takvoj atmosveri nema spavanja , tako da smo rešili da ovaj put krenemo ranije na uspon u 2 h noću , pakujemo stvari i sa jos par grupa Hrvata , španaca , Kineza , Japanaca , i ostalih krećemo na uspon .

Sreda 04.08 , 2 sata  jutro , vreme je bez vetra i padavina , al je zato i temperatura niska -17 c

Krećemo na uspon , dve naveze , uobičajeno kao i do sada, i polako korak po korak , već smo svi premoreni od ne spavanja , i težine opreme na ledima  . Dolazimo do skloništa Valot , pravimo malu pauzu 15 minuta da se okrepimo , i nastavljamo dalje . Prva naveza je bila nešto brža pa je otišla dosta ispred nas , nismo se ni trudili da je pratimo , jel je na tim visinama jako bitno imati svoj ritam hoda i čuvati energiju , zato hodamo lagano i trudimo se da se ne zamaramo previše , da ne gubimo dah , na kraju se ispostavilo i da smo u pravu , prva ekipa je stigla na vrh samo nekih 20 minutra pre nas , istu smo sreli u povratku na završnom grebenu na samom vrhu .

Od skloništa Valot do samog vrha Mont Blan ima dosta opasnih deonica , zapravo sve su eksponirani delovi staze , i na  noževima  po kojima  hodamo imas mesta za prolaz samo koliko stopalo može da stane , ispod  tebe su litice sa obe strane i strehe  , koncentracija je jako bitna na tim deonicama , i mora se voditi računa da se uze ne zapetlja za dereze , u tom slucaju možes da izgubiš ravnotezu i da padneš , što i nije dobro kada si na eksponiranim delovima . ispod eksponiranih litica su uglavnom ledničke pukotine , tako da u slučaju da padneš ides pravo u pukotinu , ni malo nije naivna deonica .

Prošli smo noževe , i sada smo na samom grebenu ka vrhu , takodje je eksponiran sa obe strane , levo Francuska , desno Italija  , vetar je pojačan pa nam se činu da može da bude  problema na samo grebenu nema gde da se čovek skloni , stalno je izlozen vetru .

Vetar nam nosi zaledjeni sneg u lice , al nema odustajanja tu smo na par minuta do vrha , jedna ekipa silazi sa istog i sada  se treba skloniti da možemo da se  mimoidjemo , što nije lako kada jedva imas mesta da staneš i ti  sam , Zabadamo cepine , osigaravamo se , i ekipa polako prolazi pored nas sa dosta paznje da nas na zakače , ili sličajno ne gurnu u liticu .

Nastavljamo dalje i eto nas  , na vrhu Mont Blana 4810 mnv , 08 :05 časova ,vetar je jak ali zadovoljstvo je još jače .Pogled je fenomenalan , vedro je i vidi se sve oko nas savršeno .

Momenat koji pamtiš celoga života , sva patnja i maltertiranje  koje smo prošli je iza nas , jedino što čovek u tom momentu oseća jeste sreća , i zadovoljstvo koje nema granice.

Čestitamo jedni drugima ,par fotografija , ne može se dugo ostati na tom vetru , i polako krećemo da silazimo , takodje sam silazak zahteva dosta pažnje i koncentracije, čovek je premoren , samim ti i podlozniji nepažnji i povredama , zato samo lagano ,  bez žurbe .

Posle par  sati  silaska sada smo u domu Du Gouter , pravimo pauzu za jelo , pakujemo stvari i moramo se spustiti  za dana jos niže , bar do doma Tete  Rause , jel kako prognoza kaže sutra nas čeka mnogo loše vreme , jedini je dan da se silazi dole , sutra nema garancije , da će moći  . Sada je tek problem sići niz stenu Du Gouter , jel je predhodne noći padao sneg i ledena kiša , pa su stene zaledjene i klizave , a mi smo premoreni od uspona i ne spavanja. I teret na ledjima nam je od umora još teži , al zato polako , navezujemo se na sajle i lagano bez žurbe , kamen po kamen , stena po stena , sa jedne sajle na drugu i tako do samog kuloara .

Kuloar za koji sam već napomenuo da je naj sigurniji , rano jutrom , al sada je podne oko 15h . Stojimo ipred njega i gledamo lavine kamenja koje jure na svakih par minuta . Šta sada , kako ga preći , dali da koristimo sajlu ili ne , sajla će nas usporiti , ako pretrčimo bićemo brži , al ako nas pogodi kamen bez sajle gotovi smo. Dilema , stojimo i gledamo

Od same pomisli jeza nas hvata  ,Ruski rulet nema pravila , i odlučujem da prvi pretrčim kuloar , pa šta bude , krećem i polagano ga pretrčavam , 30 metara po stenama do druge ivice zida kuloara mi je oduzelo dah , jedva sam disao , što od panike da se neki kamen ne sjuri, što od tereta na ledima . Na sigurnom sam , dobro je , način na koji sam ja prešao kuloar  je do malo dao  samopouzdanja i mojim drugarima , koji su se dosta kolebali kako preći .

Kreću i oni, jedan po jedan  i eto nas svi smo na sigurnom , kad ne lezi vraže par sekundi nego sto je presao zadnji , reka stenja se sjurila niz kuloar udarajuci o zidove i lomeći se na još  desetine kamenih blokova koje brzinom metka proleću pored nas , videvši to svi smo polegali od straha , molimo boga da nas nešto ne pogodi , prstalo je na sve strane , bežimo na još sigurniju stranu da što pre  izadnjemo iz istog . Prizor je bio zastrašujuć , adrenalin nas je razdrmao skroz .

Sada smo u domu Tere Ruse , pravimo kamp za noćenje , naj gore smo prošli .Noć , spavamo , kad na jedanput vetar , pa jači , pa oluja , pa ledena kiša , i opet bojazan kako  da ne ostanemo bez šatora . Budimo se ujutro , izlazimo iz šatora , koji su skroz okovani ledom i snegom , šta ti je planina , baš nam ne da mira .

Otresamo šatore od leda , pakujemo ih , i silazimo do zubčaste zeleznice , pa do Šamonija .

Mrtvi od umora , lošeg vremena , iscrpljeni od vetra i hladnoće ,čekamo vozić da nas spusti do gradića , gledamo se, i svima  ma koliko loše izgledali , u očima  blista sreća i zadovoljstvo što smo ostvarili jedan san- Mont Blan.

Silazimo do Šamonija , i naravno kako to i dolikuje posle manjeg odmora , proslavljamo uspeh u Francuska vina i sireve ……………

Učesnici Ekspedicije

Ekspedicija P.D Radnički –Beograd