23. avgust 2009. nedelja

       Ustali smo oko 5.45h da bismo spakovali šatore i spremili se za uspon. Na uspon smo krenuli Ninoslav, Dimitrije, Voja i ja kao vođa akcije. Svima nam je bio prvi put tako da niko nije znao stazu i šta nas očekuje osim onoga sto smo pročitali na raznim postovima.

       Plan je bio da uhvatimo prvu žicu žičare Plain de Masson u 7.30h koja bi nas iz Breuli Chervinie podigla do nekih 2550m nadmorske visine, odakle bismo započeli uspon. To smo i uradili sa blagim kašnjenjem. Po silasku sa žičare apsolutno je bilo jasno koji pravac treba da uhvatimo. Odmah smo ugledali strelice koje ukazuju na pravu stazu i to je bila staza broj 35 označena žutom bojom. Krenuli smo lagano u 8:30h sa ciljem da u istom danu izađemo do skloništa Carrela 3850m nadmorske visine, a prva usputna tačka bio je dom Rifugio Duca degli Abruzzi na 2800m nadmorske visine koji je bio zatvoren zbog renoviranja. Već na samom startu je bio jasno vidljiv dom Abruzzi, a mogla je i da se nasluti lokacija skloništa Carrela jer je bio mnogo daleko pa nije mogao da se vidi baš jasno golim okom.

          U tom trenutku nebo je bilo čisto, dan sunčan a mi smo bili u hladovini tako da nam nije smetala vrućina. Prvo smo hodali putem sve do jedne žičare za skijanje, koja nije radila, i njene kućice gde smo videli nekoliko mrmota. Posle prolaska, ispod žice se izdvojila dobro utabana staza, u nekoliko navrata ispresecana vodenim tokovima nastalim od otapanja glečera koje smo uglavnom lako preskakali, loše markirana, ali žuta markacija je ipak postojala. U početku je uglavnom išla uzbrdo da bi se zatim nastavila u prečenje u levo sve do doma Abruzzi. Posle nekih 1h i 30min laganog hoda stigli smo do Abruzzi-ja gde je bilo parkirano nekoliko dzipova ali nije bilo nikoga. U međuvremenu se vreme brzo pokvarilo, oblaci su bili svuda ali još uvek iznad nas. Nismo mogli da vidimo Carrelu a ni stazu do nje već samo nekih 400-500 mnv visinski iznad doma. Naravno, to je malo pokvarilo raspoloženje ali još uvek sam jedva čekao da vidim rutu i sve ono što je stajalo u opisu. U nekoliko navrata sam pokušavao pogledom da ispratim penjače koji su bili ispred nas i odprilike naslutim put kojim bi se kretali.

           Krenuli smo posle kraće pauze i odmah iznad doma videli prelepo mesto za šator gde su već bili postavljeni neki šatori. Nedugo posle toga smo naišli na jedno veliko krdo divokoza - bar jedno dvedesetak. Malo smo tu zastali, slikali se sa divokozama koje su pozirale i nedugo zatim nastavili put - svako svoj a na našem više nije bila uočljiva markacija.

           Vreme je i dalje bilo oblačno i sivo ali nas je tešila prognoza da će naredni dan biti nešto lepši bar u prepodnevnim časovima za kad smo planirali da budemo na vrhu. Još uvek nismo imali ni najmanjih problema u traženju prave rute. Nekako sve je bilo logično a i dosta ljudi nam je išlo u susret koji su se vraćali odozgo. Sa svima smo razmenili po koju reč ali još uvek niko od njih nije uspeo da se popne na vrh. U jednom trenutku smo naišli na spomen ploču Danila Petrovića iz Crne Gore, malo zastali i nastavili dalje.

           Sve više smo napredovali, staza je polako prelazila u grebensku, na nekih 3300-3400mnv a odmah sa leve strane je tekla voda od glečera i povremeno pravila slapove. Pili smo vodu a malo i dolili ono što smo popili usput. Nino je išao malo ispred nas trojice a mi smo polako zaostajali jer je Diki (Dimitrije) imao stomačne tegobe i mučninu zbog toga što je bolešljiv krenuo na uspon. Bili smo na 3400mnv i uz malo više Dikijevog napora nego obično stigli smo do nekih 3550mnv gde nas je čekao Nino i odakle staza prelazi u blago eksponirano prečenje u desno. Nino i ja smo se navezali dok su Diki i Voja ostali još uvek nenavezani. Prilično brzo smo prečili nekih, možda, 300m vodeći računa da nas ne pogodi neki kamen ukoliko krene sa raznih kuloara.

            Posle 6 sati pešačenja u 14:35h stigli smo do prevoja grebena Leone grat koji je bio dosta oštar i odakle smo mogli jasno da vidimo Carrelu, brodsku užad i penjače. Polako se i vreme razbistrilo. Posle kraćeg predaha, fotografisanja, nastavili smo dalje i to prvo ja i Nino dok se Diki i Voja ne navežu. Posle nekih 20min pešačenja naišli smo na malo eksponiraniji deo gde smo sačekali da nas stigne druga naveza. Njima je trebalo nešto više vremena da dođu do nas a i Diki je u međuvremenu povraćao. Tada je jasno bilo da je Carrela njegov kranji domet ovoga puta i da neće moći dalje na vrh. Više nije bilo dileme oko traženja rute i bilo je skroz očigledno gde treba ići samo su postojale razne varijante: par koraka levo ili desno. Ja sam izabrao malo teži smer ali stena odnosno ploča je bila dosta kompaktnija pa samim tim mogućnost pada kamena od drugih penjača manja. U jednom trenutku je Ninu ispala kamera i otkotrljala se ko zna koliko daleko i duboko ali na svu sreću promašila ostale penjače koji su bili iza nas.

           U steni je bilo dosta boltova, pločica, klinova, brodske užadi... Trudio sam se da ne koristim ništa od toga za napredovanje u penjanju osim sidrišta za osiguravanje drugog penjača sve do jednog dela gde smo naišli na vertikalu od nekih 10-15 m. Prvo je jedan vodič bez pardona hteo da se utrpa preko reda. Naravno nisam mu dozvolio ali da me ne bi svi čekali uhvatio sam se za uže. I dok sam na štandu čekao Nina da penje dok ga ja osiguravam izašao je vodič sa svojom navezom između nas i pritom me pitao da mu pozajmim karabiner. Vrhunac bezobrazluka, i stekao sam  utisak da bi lokalni vodiči gazili i preko mrtvih samo da na vrh izvedu svoje klijente. Ista praksa se nastavila i sutradan i jednostavno ovde niko nikoga ne šiša.

            Nastavili smo dalje, za mnom je izašao Nino a zatim sam ostao da osiguravam i Dikija i Voju. Mali Voja je dosta sporo peo i povremeno sedao u pojas da odmori na toj vertikali. Pokušavao sam u par navrata malo da ga ubrzam da bi mogao bolje da procenim njegove mogućnosti za završno penjanje koje je bilo u planu sutradan ali nije baš uspelo.

            Izašli smo do Carrele posle 10-11 sati penjanja što je bilo prilično mnogo pogotovu ako se uzme u obzir da smo zadnjih 250m visinskih gde prestaje pešačenje peli oko 4-5 sati. Sklonište je bilo prepuno ljudi, toplo i lepo sređeno. Nije bilo slobodnih kreveta pa smo se domogli zadnja 3 slobodna dušeka koja su ostala. Dosta ljudi je odustalo od daljeg penjanja jer su bili spori do Carrela. Predložio sam Voji da ostane sa Dikijem u Carreli jer nije brz i sigurno ne bi imali šanse u trojnoj navezi da izađemo na vrh u neko dogledno vreme što je on i prihvatio. Iskoristio sam još par slobodnih sati pre sumraka da se malo švrćkam oko doma, slikam i čak sam se popeo nekih 50-tak metara iznad Carrela solo da vidim kakav je smer. Posle supe i večere seli smo na dušeke da spavamo međutim to nije bilo lako jer je često neko izlazio ili ulazio, lupao..

            Plan je bio da krenemo za zavrsni uspon u 4h ujutru - Nino i ja.

24. avgust 2009. ponedeljak

              Ustao sam oko 3h da bi se na vreme spremio za polazak. Kada sam izašao napolje, imao sam šta i da vidim. Bili smo skroz u oblaku, vidljivost je bila minimalna, pritom stena zaleđena pa čak je led bio i na terasi ispred skloništa koja je od metalne rešetke. Jeza prava. Ipak smo odlučili da uspon odložimo malo, doručkovali smo obilno, spremili se i krenuli tek u 5h. Situacija se menjala od trenutka do trenutka. Čas smo videli sve zvezde iznad a samo tren posle toga skoro ništa osim prigušene lampe penjača koji su neposredno iznad naših glava. Prilično brzo smo peli i uglavnom smo bili brži od ostalih, odnosno niko nas nije prestizao.

             Ono početno penjanje od Carrele je polako prelazilo u penjanje uglavnom u desno tako da nam je malo laknulo jer je bila smanjena šansa da nam neko od penjača sruči nešto na glavu. Imao sam utisak da smo se popeli između 100 i 200m visinski ali kada sam pogledao u GPS video sam da smo uznapredovali tek nekih 80m i tada sam stvarno pomišljao da se GPS pokvario.

             Nešto pre 7h smo izašli na greben i već je bilo uveliko svanulo. Odatle smo mogli jasno da vidimo sam vrh kao i pred vrh Pic Tyndall 4241mnv. Na grebenu je bilo i nešto snega i leda ali ne puno da bi stavljali dereze ali u svakom slučaju nam je otežavalo penjanje.

             Na predvrh Pic Tyndall smo izasli oko 8:40h i tu je već granulo sunce dok je more oblaka bilo ispod nas. Mogli smo jasno da vidimo dosta penjača na Scali Jordan i vrh je bio odmah tu, ni blizu ni daleko. Po opisu još nekih dva sata do vrha. Posle predvrha Tyndall peli smo i otpenjali nekoliko zanimljivih zubaca od po 10-tak metara.

             Pojedine naveze su se vraćale iako su bile na samo stotinak metara i još uvek nismo sreli nekoga ko je popeo vrh računajući i prethodni dan što znači da se većina ljudi, koja popne vrh sa ove strane, silazi Horny grebenom u Švajcarsku.

             Prešli smo zubce i nastavili dalje ka vrhu. Iako sam očekivao neke silne vertikale i lestve iz opisa, toga nije bilo. Lestve su bile samo na jednom mestu i to svega 15-tak metara a ogromne vertikale nije bilo već čitav niz manjih sa štandovima između.

              Brojali smo metre do kraja i na sam vrh izašli oko 11:35h. Na Italijanskom vrhu nije bilo nikoga dok se na Švajcarskom delu vrha pojavilo 3-4 ljudi.

Vreme je bilo prelepo a ceo prizor fascinantan. Oblaci su bili sa svih strana dole nisko. Malo smo bili skeptični zbog oblaka dole, koji su svakog trenutka mogli i da se podignu više, i najave lošeg vremena tako da se nismo zadržavali na vrhu. Svega nekoliko minuta za fotografisanje što je jako malo uzimajući u obzir ceo prizor i okruženje kao iz bajke koje smo imali na vrhu.

             Imao sam blagu dilemu da li da siđemo Horny grebenom u Zermat ali sam odustao od toga zbog najave lošeg vremena za popodne i nepoznavanja rute. Krenuli smo polako da silazimo i prilično sam se iznenadio kada sam video da još uvek ima ljudi koji idu ka vrhu. Abzajlovali smo u cugovima koliko nam je dužina užeta dozvoljavala. Imao sam problema u par navrata jer se uže često mrsilo tako da smo nepotrebno gubili vreme. Za nekih sat i 15 minuta silaska već smo bili blizu vrha Pic Tyndall.

             Oblaci su bili beli i jasni i nastavili su da se poigravaju. Sa jedne strane su se izdigli skroz, a sa druge ne dok smo mi bili tačno tu negde između. U međuvremenu, Nino je počeo da se oseća loše još od samog vrha i osećao je glavobolju i nesigurnost pri hodu, ali na svu sreću tu negde, usput, smo naišli na ljude koji su tu radili. Zamenili su staru oštećenu brodsku uzad sa novom i u tom trenutku čekali helihopter da ih pokupi. Iskoristili smo prevoz da se i mi provozamo i posle kraćeg vremena smo pili pivo u baru.