Šta je to što nas vuče u avanturu, neizvesnost koja se ponekad graniči sa nemogućim? Neki kažu da postoji grupa ljudi koji imaju potrebu za adrenalinom i da vremenom postaju zavisnici. Oni su uvek u pokretu spremni za ekstremne akcije. Ponekad ih je teško pratiti. Oduzeti im tu vrstu aktivnosti,oduzimate im i volju za životom. Sa naučne strane „adrenalin" kad se izluči vezuje se za određene receptore u mozgu i na prirodan način pripremi životinju ili čoveka za borbu, povećava se snaga i kratkotrajne fizičke mogućnosti u tom trenutku, smanju je se mogućnost krvavljenja i poboljšava vid u mraku. U svakom slučaju posle doživljenog adrenalinskog iskustva život se spozna na drugačiji način, gleda sa druge perspektive,mnogo se više vrednuje i ceni , počinjete da zapažate i uživate u malim, jednostavnim stvarima koje veoma često prolaze pored nas, da ih mi ne primećujemo ili ne prepoznajemo.

Kanjon Nevidio za mnoge je nepoznanica i veliki izazov. On je privilegija samo najupornijih i najhrabrijih. Kanjon je ustvari kanjon reke komarnice. Njegova dužina je oko 3,5 km., a širina na pojedinim mestima je oko 80 cm.Stene koje se uzdižu duž kanjona su toliko strme ,a prolazi toliko uski da u jednom trenutku oduzimaju dah. Mala količina svetlosti koja prodire primoralo je floru i faunu da se prilagode tim uslovima, tako da su i primerci veoma specifični. Kanjon Nevidio će za mnoge ostati nedodirljiv. Međutim proći kroz kanjon koji vodi samo u jednom smeru napred Vas osvešćuje, budi, jača i pročišćuje. Po izlasku iz kanjona niste isti.
Za sebe mogu reći bez lažne skromnosti da imam dosta velikao iskustvo što u vazduhu baveći se padobranstvom, u morskim dubinama baveći se ronjenjem, speleološkog iskustva i dosta veliko iskustvo u planini što na manjim što na velikim visinama.

Kanjoning je jedno novo iskustvo gde čovek već stečena znanja i predhodna iskustva koristi da bi lakše savladao neke prepreke ili čak u pojedinim trenucima i život spašavao.
Kroz kanjon Nevidio sam prošao tri puta ,prošle godine u avgustu Neša, David i ja dva puta u jednom danu. Velika grupa, a malo ronilačkih odela tako da smo napravili dve grupe. Sa prvom grupom sam prošao za 3 h., a sa drugom grupom za 2 h i 20 minuta. Tu se rodila ideja proći kroz kanjon u maju mesecu kad je nešto veći vodostaj. Čuo sam da je njih nekoliko u martu neke godine ušlo u kanjon i da su jedva živu glavu izvukli. Razmišljam, ali to je mart vodostaj u maju je ipak manji naročito u drugoj polovini maja.

Po objavljivanju akcije za 23 .maj 2009 god. počinje prijavljivanje.Kao i prošle godine veliko interesovanje ali nedostatak ronilačkih odela ograničava i broj prijavljenih. Davidovih pet i mojih deset, već nas je 17 ,što je velika grupa za kanjon. U međuvremenu se javlja Zoran iz Banja Luke da dolaze njih petorica svi imaju ronilačka odela. Uh što je mnogo, mnogo je. No za kanjon se i ne prijavljuju početnici već ljudi koji imaju već iza sebe raznih iskustava.Leti se on prelazi sa sporijom grupom za oko 5 h tako da računam da ga možemo preći u ovolikom broju za 5 do 6 sati. U kanjonu smo ušli u 10.30 sa ronilačkim odelima na sebi i kacigama na glavi, ličili smo na vanzemaljce.Od opreme smo poneli uže, pojas i par karabinera i nezaobilazna osmica za spuštanje. Na samom pošetku vodostaj je bio znatno veći u odnosu na letnji period u avgustu, ali ništa ne nagoveštava kakvo je stanje dublje u kanjonu. Pitali smo se kako li je unutra? Želja za tim doživljajem nas je vukla napred. Vidno raspoloženi, oprezno koračamo po klizavom kamenju i posle stotinak metara savlađujemo prvi ne tako veliki slap , osećam snagu vode koja je sve jača dubljim ulaskom u kanjon. Sa Nenadom i Davidom komentarišem da ovoga nije bilo prošle godine. Sledeći slap je još veći snažniji , dolazimo i do prvog vira u kojem se sa nekih 2 metara visine skače u vodu.Voda više nije mirna i tirkizno zelena kao leti već zastrašujuće penušavo bela gde prosto ključa.Uviđam ozbiljnost našeg pohoda znajući kakve nas prepreke čekaju dublje, no nazad se više nije moglo.Dolazimo i do najužeg dela u kanjonu svega 80 do 100 cm. širine gde je sada struja veoma jaka koja Vas nosi tako da nema plivanja.Dolazimo i do velikog vodopada kojeg savlađujemo spuštanjem niz uže pored slapa pa onda sledeći vir gde skačemo sa nekih 5 m visine, no nailazimo na detalje koji su sada veoma zahtevni za savlađivanje i koji prete zbog jačine vode da dodje do ozbiljnog povređivanja pa čak i pogibije.Vremenski se zadržavamo po 1 sat i više da bih pronašli izlaz iz takve situacije.Na pojedinim mestima me snaga vode tako zalepila za stenu preteći da me baci niz poguban slap visine nekoliko metara gde ispod njega ključa kao u kazanu tako da me dvojica snažnih momaka sa velikim naporom jedva odvajaju od stene.Zaobilaznog puta nema tako da moramo da se bukvalno spuštamo tj. skliznemo niz slap gde Vas voda pod pritiskom sabija i melje kao u mašini za veš i na kraju izbacuje na površinu.Kaciga mi odavno spala sa glave tako da se nije ni pojavila na površini vode.Ni sam neznam koliko sam se vode napio.Sporo se krećemo vreme brzo curi a tek smo na pola puta na izlasku iz kanjona.Temperatura vode je između 3 i 4 stepena.Zbog dugog čekanja da bi se savladao neki detalj počinjemo da drhtimo od hladnoće.Znam da nas mrak ne sme zateći u kanjon , a istovremeno mi je jasno da nećemo moći na ovaj način doći do izlaza iz kanjon.Na pojedinim mestima koristimo već postojeće klinove ko zna kada postavljene da bi fiksirali uže koje veoma često koristimo.Posmatarm već vidno iscrpljena lica ljudi.Ono što me fasciniralo to je pribranost kod svih, svesni ozbiljnost situacije gde smo se zatekli.Prisutan je i strah ali ne i blokada koja je pogubna u takvoj situaciji.Na jednom mestu prelazimo preko jednog drveta koja je voda ko zna kada donela, pa spust niz jedan procep pa skok u vir.Dolazimo i do mesta sa kog se skače u vodu sa najveće visine(7-8m).Svi smo u tom zatvorenom bazenu prečnika jedno 10m gde samo na jednom mestu možemo stajati do pojasa u vodu.Iz tog bazena sva količina vode prolazi kroz jedan mali usek to je levak širine nekih 70 cm. i obrušava se niz slap u vidu tobogana jedno 3 do 4 metra u drugi poluzatvoreni bazen, a odatle vas jaka struja vuče iza stene gde nemate kontrolu padanja dalje.Taj detalj nam je bo najteži u celoj ovoj priči.Iz prvog bazena gde smo se svi nalazili pomodreli od hladnoće moj pokušaj da se popnem na jednu stenu da bih video kakvo je stanje u drugom delu nije uspeo zbog klizavih patika koje sam imao , no David je uspeo.Razvlačim uže i polovinu kačim za jedan opremak koji je jedini i bio na glatkim zidovima stena.Nenad koristi uže kao osiguranje da ga voda nebih odnela i spušta se niz prolaz prirodnog tobogana i nestaje u drugom bazenu.Dužina užeta od 25 metara nije bila dovoljna da dođe do kraja bazena gde ga struja jako vuče.Skidam uže sa opremka stene i sada ga cela grupa osigurava držeći kraj užeta i po potrebni ga izvlačimo ili popuštamo kako nam David sugeriše sa vrha stene.Dužina 50 -metarskog užeta nije bila dovoljna da Nenad bezbedno dođe do ivice slapa da bih video kakvo je stanje ispod slapa.To sve jako dugo traje. Počinje da se javlja i nestrpljenje kod pojedinaca.Stavre odlazi drugi.Pokretima Davidove glave shvatam da je situacija veoma teška ako ne i bezizlazna.Krećem ,ja moram da vidim šta se dešava.Svestan sam da bez kacige na glavi mogu ozbiljno da se povredim ali šta je tu je.Držeći se za uže prilazim tesnacu nogama napred gde me voda naglo povlači.Osećam udarce po kukovima od bacanja i udaranja po zidovima tog takozvanog tobogana i na kraju survavanje u vir držeći grčevito uže ali nikad da izađem na površinu. U jednom momentu sam pomislio ovo je kraj.Kako sam izašao na površinu ni sam neznam, udah vazduha i vode, kašalj , samo sam ugledao Nenadovu nogu koji se u tom najužem delu odmarao tako što se leđima naslonio na jednu stranu zida a nogama na drugu ona mi je bila spas.Kad sam došao sebi vidim Stavreta naslonjenog na stenu.Kako dalje? Nenad mi kaže ovako nemožemo izdržati dugo ja krećem ali neznam kakav će ishod sa druge strane biti.Znam da je u pravu.Odjednom se pojavljuje Zvezdan koji upada vrtlog i posle pola minuta se pojavljuje ali ga voda snažno nosi jer je ispustio uže baca ga preko slapa gde nestaje.Nas trojica smo se pogledali . Komentarišem :"poginu čovek"!Vreme sporo prolazi ,a od huka vode ništa se ne čuje.Odjednom vidim Zvekijevu ruku kako maše i viče ljudi ja preživeo.Neverovatno kako ti trenuci daju snagu , nadu, a i rešenje.Ugledao sam jedan šiljati kamen kako viri iz vode na levoj strani bazena i nešto levo od jake struje gde voda nosi. Rekao sam kad bih mogli da tamo fiksiramo uže i napravimo gelender to bi bio spas.Stavre pokusava uz osiguranje grupe koja je iznad nas u drugom bazenu ali prvi pokušaj je bio bezuspešan.Inače je Stavre jak atletski građen momak koji i radi kao spasioc na bazenu Taš.Drugim pokušajem uspeva.To je rešenje.Prolazim ja pa ostali i tako redom.Kanjon se širi i to je znak da se približavamo izlazu koji nije još blizu no ako nastavimo mrak će nas zateći u kanjon.Gledam okolne stene pokušavam da nađem neko mesto gde se možemo popeti.Na levoj strani gledano niz kanjon je nemoguće ali desna mi je pristupačnija. Pogled mi se zaustavlja na jednom mestu gde su stene isturene prošarane sitnim rastinjem i po kojim drvetom mislim da je tu izlaz što i saopštavam grupi da ćemo tu izaći iz kanjona.Istovremeno ugledah i malo uže to jes prusik koji je bio privezan za jedno drvo,znači neko je već izlazio tu. Neko pita pa kako ćemo tu izaći.Rekao sam od dva rizika biramo lakši.Do kraja pravog izlaza iz kanjon nas je delilo jedno 300m. Međutim jedan deo ne bih mogli u ovom periodu da savladamo jer je i u letnjem periodu dosta problamatičan,toga sam bio svestan.Stavre je već počeo da penje i za kratko vreme izasao iznad stene.Ono što me malo plašilo da ne naiđemo na neku policu pa niti gore niti dole.Stavre je to i hteo da vidi .Ne pojavljuje se niti se javlja.Spustam se niz kanjon jedno 50 metara možda ću ga ugledati ispred mene je i Zvezdan koji kada sam rekao da ćemo tu izaci već počeo da skida ronilačko suvo odelo debljine 8 mm koje je imao na sebi. Najzad se javlja Stavre i daje znak da možemo gore što ja prenosim ostalima.Da se nebi vraćao tih 50m do grupe ja neskidajući gumene rukavice počinjem da penjem i posle jedno desetak metara se tako okliznem i počinjem da letim naniže. U mislima mi proleće ovo nemože proći bez loma. No nekim čudom prođoh samo sa ogrebotinama.Skinuvši rukavice ponovo nazad i sada uspešno ispenjući taj detalj izlazim na zaravan gde me čeka Stavre sa rečima da je tu neka staza.Rekoh mu da tom stazom naviše se izlazi iz kanjona na asvalti put.Pojavljuje se i David tako da njih dvojica odlaze do kampa za bateriske lampe i još jedno uže misleći da je Zoran iz Banja Luke poneo.Sad počinje drugi deo drame.Sumrak polako pada a čovek se zaglavio to jes blokirao pa nikako da ispenje jedan detalj od nekih 5 m.Naravno usporava celu grupu.Pada mrak sad tek postoji još veća šansa od povreda jer je sve klizavo i ako se ne uhvatite za pravi kamen ili koren drveta vi onda letite dole.Posle jedno 2 sata agonije dolazi David sa jednim momkom iz sela koji je poneo baterisku lampu a i njegov je teren kako kaže lovac je pa poznaje svaki kamen.Uz njegovu pomoć i svetlost lampi polako izlaze jedan po jedan i na kraju smo svi na stazi a posle 1 sat i u kampu.U međuvremenu je i gorska služba iz Nikšića saznala šta se dešava u kanjonu neko od meštana im je javio međutim nisu nam bili potrebni.U kanjon smo ušli u 10.30 a u kamp smo stigli u 22.30 Bogu hvala sa puno modrica po telu ali ozbiljno ne povređeni.

Ne verujem da sam rečima uspeo da dočaram pravo dešavanje u kanjonu ,ali želim da upozorim sve one koji žele da osete lepotu kanjona Nevidio da idu u Avgustu a nikako u Maju.
A ako se ipak neko odluči da proba ovakvu vrstu avanture u Maju savetujem:
1-grupa ne sme da bude manja od 5 a veća od 10 ljudi tehnički spremni i sa znanjem korišćenja opreme.
2-obavezno poneti 3 užeta dužine od po 50m.pod uslovom da se jedno po potrebi žrtvuje.
3-pojasevi obavezno sa po par karabinera i osmicom i par prusika.
4- nikako se ne fiksirati za uže prilikom spustanja niz slap jer je u tom slučaju davljenje sigurno.
5-prvu pomoć , hranu i vodu

Zahaljujem se svim učesnicima ove životne avanture na ukazanom poverenju na njihovoj istrajnosti i hrabrosti.Posebnu zahvalnost Nenadu i Stavretu za posebnu požrtvovanost i srčanost.
Dragan Pavlović P.D.Radnički -Beograd