U selo Baltaberilovac došli smo oko 21čas tog petka 29.maja. Selo se nalazi na 325 km od Beograda (preko Zaječara i Knjaževca). Smeštaj je bio u vili "Babin zub". Iako su neki očekivali drugačiji raspored po sobama , konačna verzija je bila da Dara, Marija i Milena budu u trokrevetnoj sobi, a muški deo ekipe Aca, Sreten i moja malenkost-Ivan u četvorokrevetnoj. Ljubazni domaćini i odličan smeštaj odavali su psihološku stabilnost. Naime, znajući da nas očekuje dugo pešačenje vrhovima severo-zapadnog dela Stare planine pa samim tim i puno znojenja (a kasnije ćemo utvrditi i puno snega), osećaj da se vraćaš u toplu sobu, topli krevet, da ćeš biti ispod "toplog tuša" i da ćeš pojesti toplu hranu, uliva snagu i opuštenost u gaženju kilometara i kilometara.Noćnu tišinu i san umornih planinara (od duge vožnje i puta) remeti jedino žeđ i neartikulisani zvuci hrkanja pojedinaca ..

Subota gotovo da nije ni svanula! Sivo-tamno nebo pokrilo je celu planinu ispuštajući gustu maglu i kišu promenljivog inteziteta. Nismo oklevali i ubrzo se spremili i odlučili da ispunimo plan i program akcije. Već oko osam-pola devet bili smo u automobilu koji nas je prevezao do blizu sela Ravno Bučje. Moj prijatelj Braca iz sela Baltaberilovac imao je taj zadatak da vrati auto u selo i kasnije popodne pokupi ono što preživi od ekipenegde u oblasti Goleme reke.

Kiša uporno pada-li-pada. Zastajemo u kući Boška i njegove supruge gde sat vremena trošimo na kafu i doručak (i potajno se nadamo da će kiša prestati). Ekipi se na dalje priključuje i Mališa, verni pas marke ''Dodge'' koji je dobio zadatak (ne znam od koga) da nas isprati narednih 20-ak kilometara, a onda se istim putem vrati svome domaćinu.
Put od 20-ak serpentina konstantnog uspona vodio nas je do vrha Sveti Nikola (1376 mnv) gde se nalazi nekadašnji granični kamen 341 i gde se mogu uočiti ostaci nekadašnjih karaula Kraljevine Srbije i Bugarske. Kišobrane koje smo nosili Aca i ja, polako su gubili smisao jer su pahulje snega pritiskale i platno i krošnje drveća pa je upotreba istih postala nepraktična. Da mi je neko rekao da će 30-og maja pa makar i na Staroj planini padati sneg, ne bih mu verovao. Sneg je toliko padao da su već padali dogovori za sutrašnje skijanje i sankanje . Elem, cipele i lagani slojevi odeće postajali su sve mokriji, a i magla tj. spušteni oblaci uskratili su nas pejzaža zbog kojih smo i odlučili da gazimo ovu trasu. Posle grebenskog dela, a odmah zatim i šumskog, dolazimo (posle 3,5 sata) do Mirice i odmah nastavljamo do asfaltnog puta Crni Vrh-Babin zub. U predelu rezervata Golema reka nailazimo na Bracu koji nas vraća do Baltaberilovca.Tu nas napušta Mališa koji u stilu pravog planinarskog kera odbija da uđe u auto i odlučuje da se pešaka vrati istim putem do svog gazde u Ravno Bučje (da li je uspeo? -neka ostane mala tajna).
Posle tuširanja i oblaganja radijatora mokrim stvarima, svi smo za trpezom tradicionalnih obroka staroplaninaca. Belmuž i dzipa su jela na kojima odrastaju deca ovoga kraja i koja se spremaju od domaćeg sira, mleka, jaja, brašna... veče se završava pivom u kafiću sela Kalna (6,3 km od Baltaberilovca). Marija i Milena odlučuju da ovih nekoliko kilometara pređu pešaka pa su zato i zakasnile za ''prvu turu''.

Nedelja je bila samo kakva se poželeti može. Neki su tek tada shvatili gde se nalaze. Vrhovi Stare planine su tog jutra postali sagledivi. Kolima odlazimo do Babinog zuba (18km) gde se nalaze planinarski dom i mali hotel EPS-a. Odmah zatežemo rančeve i posle par fotki polazimo na Midzor-icu koji je udaljen 8km od nas. Prizor na koji ubrzo nailazimo ne sreće se gotovo nigde u Srbiji. Nekoliko desetina polu-divljih konja na visini od oko 1700 mnv mirno pase i uživa. Prolazimo pored njih sa strahopoštovanjm i gledamo da zabeležimo svaki interesantni detalj. Neki od njih nam i prilaze i traže dodir ruke. Uspon do najvišeg vrha Srbije trajao je oko 3 sata. Sneg koji je prethodnog dana napadao i prekrio Midzor počeo je pod jakim zracima sunca da se topi. Noge su opet bile mokre. Oko 11.30 izlazimo na vrh i zadržavamo se pola sata. Sledi osmatranje uglavnom bugarske teritorije. Bugarska strana Stare planine je daleko strmija od naše ali takođe prepuna predivnih šumskih i grebenskih pejzaža. Na horizontu se može uočiti i Dunav u oblasti Vidina. U povratku susrećemo 30-ak planinara iz Aleksinca (PD Brđanka). Neminovni prolazak pored prelepih konja opet nam oduzima vreme i dah. Zajednički zaključak je da ovde želimo zauvek da ostanemo. Potvrdu da je ovo ipak samo java čini Crni pastuv koji sve ''drži'' pod kontrolom (pa i nas). Kada ostali konji čuju njegovo njištanje, nastaje prava panika. Ovim prizorom posebno je bio očaran ženski deo ekipe (što se i dalo pretpostaviti). Shvatili smo da je vreme da ih napustimo.

Posle "pils plusa"u planinarskom domu, spuštamo se do naših domaćina vile "Babin zub", pakujemo stvari i sledi povratak za Beograd u koji stižemo oko 22.30. Obilazimo i Feliks Romulijanu kod Zaječara.


Ivan Ignjatović


PD Radnički

1.Aleksandar Tijanić
2.Darinka Tufegdzić
3.Milena Rangelov
4.Ivan Ignjatović
5.Marija Kesar - PD Pobeda
6.Sreten iz Loznice - koji je nestao