Расцепкали смо се, сви користе првомајске и Васкршње празнике да оду негде, али после доста година поделили смо се у пар група и отишли на различите стране. Проклетије, Дурмитор, пећине источне Србије, свако је себи нешто нашао. Са Зокијем, Рођом и још неколичином планинара ишчекујем да се Раде појави и извини се што нећемо нигде кренути (време за полазак је прошло, нема аутобуса, а нас је петнаестак). Ипак се то не догоди и иако страшно малобројни у поређењу са седиштима у аутобусу кренусмо.

Ni do Lazarevca ne stigosmo kad ljut, crni dim ispuni zadnji deo autobusa. Još jednom proveravam poruku sa "adresom" Petrove pećine, trenutno bih više voleo da krenem put istočne Srbije. No, šofer razjuri sive oblake i nastavismo ka Crnoj Gori. Putovanje se oteglo, svi spavaju, napolju mrak, pomoćno svetlo je suviše slabo da bih mogo nešto da čitam... Spuštamo se sa Zlatibora, a iznad krošnji mi se za trenutak ukaza zlatno-žuto užareno brdo, mnogo više od Zlatibora, i ubrzo nestade. San li je? Zemaljsko nije. Proviđenje!? Upinjao sam se na sedištu da dokučim sta se dogodilo; ogromna žuta sablast je bestragom nestala. Probudih Radeta u nameri da se ogrebem za pauzu za kafu i kad sam se vraćao na svoje mesto, ponovo iskoči on; u punoj svojoj velicini žuti je mesec igrao po nebu skakujući čas na levu, čas na desnu stranu autobusa. Posmatrao sam ove njegove detinjarije sve dok, ponovo, ne nestade iza jezera u Kokinom brodu.

Niz put su se smenjivale dzamije i crkve i konacno krenusmo da se penjemo uz padine Durmitora kroz praskozorje. Na mostu u Djurđevica Tari nas obasja i sunce, a moji saputnici konačno počeše da se bude.

Na Zabljaku ni mrvice od najavljivanog snega, a vrhovi, koje smo odavde videli, su se belasali potpuno prekriveni snegom kroz jutarnju izmaglicu. Lako stigosmo do rečice koja ističe iz Crnog jezera, na kojoj nas je čekao prvi problem. Most je slomljen na pola, okolo je sneg, daske su uglačane i sve je prilično klizavo. Ispomažući se, nekako svi uspešno pređosmo most, a onda nas proguta stoletna smrčeva šuma. 

Od reke kreće uzbrdica koja ne popusta skoro skroz do Lokvica, to su mi spomenuli, ali da je baš ovoliko duga i uporna nisam ni slutio. Čim izađosmo iz šume dočeka nas vetar. Isprva slab, a onda, što smo bliži bili Previji i Lokvicama, sve jači i jači. Imam utisak da mi se leva strana tela ledi, ranac mi je pretežak, neprospavana noć i umor me prisiljavaju na pauzu, a vetar razduvava svaku iluziju o istoj. Sam sam, neki su mi izmakli, a neki zaostaju. Izvlačim poslednje atome snage u nadi da su Lokvice iza sledećeg brdašca.

Bio sam u pravu. Predamnom se ukaza pet-šest katuna. Pred prvim zastadoh u pokušaju da rezervišem unutra mesto za spavanje i to mi pođe za rukom. Dok sam čekao ispred da uđem vetar je toliko duvao da mi je kroz ranac ledio majicu na leđima. Presvlačenje... Zadovoljan društvom u kolibici reših da pomognem i drugima da dobiju svoj krov nad glavom. Izbacivali smo sneg iz ostalih kućica i torova i skidali polja tarabe nebi li poslužila kao kreveti.

Vetar sa Previje je toliko duvao da je bilo nemoguće postaviti šator, neki su se ipak uporno trudili. Dok smo se izmučeni i umorni, slušajući orkansku muziku i udarce vetra za koje sam mislio da će razbiti katun u parčiće, odmarali nekima pođe za rukom i postavljanje šatora. Da nije vetra dan bi bio idealan za pešačenje, mada i ovako Rade odluči da idemo na Čvorov bogaz jer je tek podne (nećemo valjda odmorni dočekati mrak).

Svi iz autobusa krenuše na uspon koji nam je predstavljen kao najlakši (što je i bio), a ovo beše ujedno i poslednji put da smo svi na okupu. Što smo više odmicali uzbrdo, vetar je popuštao, a sunce nas je radosne obasjavalo. Iako ne težak za penjanje Čvorov bogaz je prelep vrh sa koga se pogled pruža na čitav masiv ovog dela Durmitora. Sa samog vrha se sa leva na desno vidi : skupina Međeda, Terzin bogaz, Banđerna, Zupci, Lucin vrh, Minin bogaz, Bobotov kuk, Obla glava, i možda nešto još...

Spustili smo se ka Obloj glavi i Ledenoj pećini, no od oba odustadosmo. Za Oblu glavu smo previše umorni, a ulaz u Ledenu pećinu je bio zatrpan snegom. Vraćali smo se oko vrha izohipsom po već raskvašenom snegu. Na desetak minuta od Lokvica, na prilično strmoj u levak oblikovanoj padini Mala Mira otkliza sa staze ali se ( uz pomoc stapa i navođenja ) zaustavi nekih petnaestak metara niza stranu. Pošto sam bio poslednji, a ona neposredno ispred mene, priskočih joj u pomoć i uspešno se, uz veliki napor, dokopasmo staze.

Vrhovi su već zaklonili sunce. Mi smo se trudili da prokopamo sneg do vode ali naš trud ostade uzaludan. Na par mesta iskopasmo rupe dubine i preko dva metra ( do zemlje ) a vodi ni traga. Konačno pade mrak i dođe san na red.

Vetar je divljao. Ne znam koliko sam već budan, ni malo mi nije prijatno. U vreći je toplo ali su udari toliko snažni da im sklonište jedva odoleva. Bude se i ostali, Rade otkazuje uspon na Bobotov kuk ( zamena dana ) i dobijamo još tri sata za spavanje. Samo kad bi i vetar tako milostiv bio.

Bude me, preskaču, bacaju stvari po meni... Kasnimo, uobičajena stvar na Radetovim turama a toliko buke i trke. Dobijam dereze do 41, a nosim bar 44, srećom ima i suprotnih slučajeva. Na kraju svi bivamo zadovoljeni. Samo, treba neko da mi namontira ovo čudo. Pomažu mi dobre sestre Kraljevčanke. Svi kreću, dok se prepakujem krenuću i sam. Video sam na koju stranu odoše, a sneg će mi sačuvati tragove za kasnije.

Ubrzo ih stižem na putu za Terzin bogaz. Vetar na momente duva toliko da onemogućuje kretanje, a u drugim momentima ni daška! Idemo direktno ka Previji, prilično sporo. Dereze su prava stvar i već mi se javila želja da nabavim sebi jedne pod hitno. Od Previje ka Terzinom bogazu, kao i Međedu, grebenom nema snega pa sledi "prezuvanje". Ponovo nas vetar ljulja, neki već ovde odustaju. Do Terzinog bogaza staza nije naročito teška, sem jednog detalja koji nas ostavi bez još nekolicine drugara. Na vrhu se dogovaramo da krenemo u osvajanje Međeda, iako to nije po planu za danas, pa dokle stignemo. Ko ne mogaše krete polako ka Lokvicama, a mi preko Previje na grbinu Međedu. 
Izgleda da smo pobedili i najvećeg neprijatelja ili on više voli da duva drugom stranom planine, u svakom slučaju mnogo je prijatnije na suncu bez vetra. Vrhovi su se nizali jedan za drugim, a jezero se sve više otkrivalo. Sa Malog Međeda je pogled na Crno jezero veličanstven; manji deo je potpuno prekriven ledenom pločom, a u većem se ogledalo sunce pri zalasku i pomagalo talasima da se belasaju. Dok smo se mi divili prirodnim lepotma Rade nađe stazu kojom ćemo sići malo iza Lokvica, kako se ne bi vraćali istim putem. 

Čitava ta strana je prekrivena snegom, ponovo namontirah dereze ( ovog puta sam ). Beše veoma strmo. Krenuli smo polako, ostao sam na začelju. Nakon petnaestak metara otkači mi se jedna dereza i posto nije bilo šanse da je namestim odlučih da ih skinem. Sad mi ostade samo verni štap da se za njega pridržavam. Što smo se više spuštali bilo je sve strmije i hodalo se sve sporije. 

Mima i Dragan stadoše sa strane i sačekase da kolona malo odmakne. Prođoh pored njih i stigoh Zokija na začelju. Neprimetno smo skrenuli u levo, na još strmiji deo i ljudu sa čela kolone su već otpenjavali unazad. Čekali smo na red kad krenu da nas zasipa sneg koji su Dragan i Mima obarali klizajući se. On se na skretanju zaustavi i iskorači ka nama, a ona priličnom brzinom nastavi pravo, zarotira se i bez kočenja prolete kroz krivulje.

Pištao sam kako bih dao Radetu znak da se nešto desilo. Dragan je potrčao ka borićima i dozivao je. Vraćao se samo eho. Grane su se kratko njihale pa i one stadoše. Crne slutnje ispunise vazduh, sve je stalo. Kroz tišinu je odjekivalo samo Draganovo "Mima! Mima!". Kraj provalije nije se dao ni naslutiti iz naše perspektive. Verovao sam da je sve u redu, ali pogledi oko mene su govorili drugačije. Ne znam koliko je vremena prošlo dok se nije začuo Radetov glas i njeno ječanje, ali smo svi prilično ostarili u tom periodu. Nije me skoro ispunila radost zbog nečijeg plača i kuknjave kao u tim trenucima. Ostalo je još da se svi nekako spustimo do nje.

Velikom mukom prođoh kroz krivulje gazeći sa grane na granu. Noge su mi skroz mokre, štap mi se zaplitao u grane, a prizor Mime u dnu jame me je plašio. Nekako se iskobeljah i dokopah snega, koji je bio prilično raskvašen. Moralo se ponovo unazad. Zabadam štap, drugi, treći korak, stepenice u snegu popustaju, visim na stapu! Nabijam špiceve u sneg, pravim nove nogostupe. Krećem dalje i ponovo se nađoh u vazduhu samo o štapu. Sve ponavljam i do ravnog dela ne koristim njihove, već sve vreme sebi pravim nove nogostupe.

Stizem do Mime, leži utisnuta u sneg kao u crtanom filmu. Prekrivena je gomilom stvari, sve sto mi ne treba bacam preko nje. Usne su joj tamno ljubičaste, sva je izgrebana po licu, boje je prilično nežive; po glavi mi se mota jedna slika iz detinjstva.., ne, odbijam da poverujem u takav krajnji ishod... Moram da nastavim ka Lokvicama, već se tresem od hladnoće ili straha, svejedno. Dva i po sata kako leži u snegu i ko zna koliko će još! Spasioci su krenuli sa Žabljaka, iz Lokvica, molim Boga da sve prođe u najboljem redu. Nekom od onih koji ostaju pored nje ostavljam rukavice i krećem dole. Ubrzo srećem prvu spasilačku ekipu, a i Lokvice su sad već blizu.

Pao je mrak. Stigao sam do Ane i potvrdio joj da je Mima pala i kako izgleda da nije ništa ozbiljno, ni sam ne znajući šta da mislim. Uz šporet, vino i rakiju čekali smo vesti sa Zabljaka i povratak spasilačke ekipe. Atmosfera je bila krajnje napeta. Većina ljudi je bila za pakovanje i povratak u Beograd. U otapanju snega, kuvanju supa i čajeva za spasioce dočekasmo Vaskrs, a par sati zatim stigoše i oni - Mima je već bila na putu ka prestonici.

Osvanuo je divan, sunčan dan. Prvi bez vetra od kako smo došli. Kao da su gorski bogovi, zadovoljni jučerašnjom žrtvom,odlučili da nam podare lepo vreme i tako kupe naš ostanak! Uz farbana jaja i pečenje dogovor s planinom je brzo sklopljen. Vaskrs je, dan radosti i uživanja. Od svih uspona nas odgovori jučerasnji slučaj o kome se i danas priča sa priličnom nevericom.

Predstava koju nam prirediše Rade, Milica i pijani Bosanac razgali naša srca i ožive čitav kamp. Proradila je tu na kraju i dedina krv, pa zatim obuzdavanje iste Milicinim panterskim skokom, i još svašta nešto... Pade i dogovor za sutra: u 4:00 krećemo na Bobotov kuk, naravno, Bosanac je bio isključen iz dalje akcije.

Buđenje rano, nervoza, svađa oko staze i konačno kreće svako za sebe, ali iza ćoška su već svi u koloni. Smrznut sneg, mesečina, prohladno jutro bez vetra, negde u daljini se nazire plavetnilo dana, sve je idealno za pešaćenje, a meni još uvek muka od jučerašnjeg prežderavanja. Jedva se krećem na začelju kolone i teturam kao bilo koji pijanac u ovo doba dana pri povratku kući. A pili nismo ništa!

Mesec se polako povlačio i svoje mesto na nebu ustupao suncu. Od ove blagodeti mi ne izvukosmo mnogo koristi jer smo se kretali udolinom oivičenom vrhovima i smrzavali se, naslućujući topao dan. Mamurni Bosanac, koji je samoinicijativno krenuo za nama, i ja ubedljivo zaostajasmo tako da sam od pauza video samo ustajanje i polazak grupe dalje.

Prilično iscrpljen pristigoh grupu na poslednjoj pauzi pre vrha. Sedoh na, još uvek, tvrd sneg, a dobre sestre Kraljevčanke me poslužiše suvim grožđem koje mi se iz drhtave ruke rasu po snegu. Ipak je ovako lakše; zobao sam zrno po zrno, a usput se za nih hvatao i po neki kristalčić leda što je još više pomoglo mom vraćanju u život.

Sunce nas je sad već lepo grejalo, vetar je duvao sa prevoja između Lucinog vrha i Bobotovog kuka, a mi mu, uz veliku strminu, krenusmo u susret. Uz pomoć dereza sam lako napredovao ka prevoju uprkos vetru i klizavom snegu. Kao nagradu dobismo kupanje u sunčevim zracima duž čitavog prevoja.

Škrčki pogled je izgledao tako "predivno" da odlučih da tu ostanem i divim se sve dok ostali ne izađu na sam vrh i vrate se. Iako su me ubeđivali da je u navezi, sa derezama i cepinom prilično bezbedno preći zaleđenu kosinu koja vodi u stene ka vrhu ( ili direktno nekih kilometar niže u Škrčko jezero) odlučih da ostanem i uživam u pogledu na sve to! Rekoše mi da se uspon u zimskim uslovima do ovde priznaje kao letnji skroz do vrha, što me samo učvrsti u prethodnom uverenju. Dereze Maja ( jedna od sestara ) i ja dadosmo hrabrijima ( ili šta već ) i ostadosmo na ručku ovde. Društvo nam je pravio i jedan ker koji nas je uporno pratio skroz od Lokvica.

Svi su se vratili čitavi sa Bobotovog kuka, bar fizički, te odmah krenusmo ka Lucinom vrhu. Lako smo popeli vrh, a još lakše se spustismo sve do Lokvica.

Pakovanje stvari, povratak na Zabljak i povratak kući su bili neizbežni, a taman sam se privikao na ovaj surovi ambijent. Za nama ostadoše puste Lokvice...Pritisnut sa dva ranca jedva se dokopah šume. Svi su prilično odmakli, u šumi je sumrak. Stazu samo naslućujem ali to radim baš dobro. Onda me noge nekako čudnovato pretekoše, a zadnjica se nađe na snegu! Ranac se zario mnogo dublje nego ja pa se jedva nekako iskobeljah iz ove situacije.

Kod potoka sam sustigao drugare koji su baš završavali ispijanje piva sa nekim Crnogorcima koji se tu zatekoše. Asfalt je već blizu, a šofer nas je prijatno iznenadio doteravši autobus dokle se moglo. Večera pored druma pa na Zabljak na pivo, a beše i jedan sladoled...