|
Napisao Darko Veljković - Pop
|
Godinama razmišljam o odlasku na Juhor. Tu mi je, usput, sve kao imam vremena za to. A nikako da pođem. I evo sad, ide pun autobus planinara, pa se i ja radosno pridružih. Pošao je čak i Deki, posle par godina, ne računajući Rtanj. U autobusu ko nekad, i dalje smo najmlađi, samim tim i najveseliji.
U Dragoševcu nas dočekase s čajem pa krenusmo put planine. Navodno do vrha ima devet kilometara, a deset sati pešačenja!? Odmah mi je nešto tu bilo sumnjivo. Za to vreme i ćopavi bi presli navedenu razdaljinu. Poverovali smo da je razdaljina prava, a vreme lažno, tako nam je više odgovaralo, pa odmah svratismo u seosku prodavnicu. Čisto da ne izneverimo tradiciju upoznavanja sa lokalnim stanovništom, uzesmo i po pivo Deki i ja.
Pred prodavnicom karakteristični likovi. Mladi i stari, svi zarobljeni u boci. Dvojica se bas ukrtili, ko da su ovde odvajkada. Rumeni, ispucalih kapilara. Svi stariji desetak godina nego što stvarno jesu. Prijatni, druželjubivi. Za dvadesetak minuta ispričaše nam čitav život, ugrubo. Zadovoljni novim poznanstvom nastavismo tragovima prethodnika.
Sami smo u planini na koju retko ko dolazi. Retko ko ovde i živi. Od kako napustismo selo nikog i ne sretosmo. Zemlja je već počela da se otapa. Slutili smo blato. Vrlo brzo je prevazišlo naša očekivanja pa smo se kretali kao kroz rit. Naših drugara nije bilo na vidiku, a trudili smo se da ih stignemo! Ništa. Samo tragovi u blatu. Do jedne kolibe. Tu je raskrsnica. Tragovi vode i levim i desnim putem. Odlučismo se za pauzu, a onda levo. Lako je izabrati kad nemaš pojma gde si pošao. Beše tu nacrtana neka strelica u levo. To nam olakša izbor.
Uspon je konstantan, ali blag. Nije bilo govora o devet kilometara. Toliko smo odavno prešli, a stigosmo tek na greben, do planinarskog doma na Dobrim vodama. Tu smo sreli planinare iz Zlota, rekoše nam da je trebalo izabrati desni put. Sad i sami vidimo. Vrh je bio u daljini, plavičast. Deki me je ubeđivao da je to već neka druga planina, a naš vrh je tu negde u šumi sakriven. Napuštamo drugare. Krećemo se ka ovoj "drugoj" planini. Telefonom saznajemo da je ipak to vrh. Dugo smo pešačili do njega. Pod samim vrhom Veliki Vetren 774 metara sretosmo naše drugare, ali oni su već silazili. Vrh je pod šumom i ne pruža nikakav pogled. Magla u dolini je samo pojačala ovaj utisak.
Pošto su se svi peli desnim putem odlučiše da siđu levim. Mi smo ih ubeđivali da je daleko i dosadno, ali nije pomoglo. Sad smo ih nevoljno pratili. Već mi se sve smučilo, Dejanu još i više. Počelo je da se smrkava, i to veoma brzo. Uskoro ostadosmo u mraku i blatu. Odvojio sam se od grupe i hodao što sam brže mogao. Da što pre stignem do sela. Upadao sam u bare i blato do čukljeva. Pratio pojavljivanje zvezda i put meseca. Slušao potok i poj ptica. Sve, samo da ne mislim na blato i umor. Konačno stigoh do prodavnice.
Ispred sede oni isti, a prošao je čitav dan. Sad su se još pojačali, bilo ih je bar duplo više. Jedan od one dvojice je još uvek tu, kompanjona su mu verovatno odneli negde. Odlučio sam da ovde sačekam Dejana, iako nas je trista metara niže čekao ručak, koga po svoj prilici neće biti za sve. Znao sam da je on negde na začelju, pa svesno i u znak solidarnosti odustadoh od pasulja. Na posletku ispade da danas prepesačismo nešto manje od trideset kilometara. Lep uvod u novu planinarsku godinu, nema šta!
|
