|
Napisao Darko Veljković - Pop
|
Vojnik na odsustvu, drugi na vikendu, poneki student i đak i eto ekipe za planinarenje. Pošto se susret odvijao u Kraljevu izabrali smo Stolove kao današnji cilj. Kupili smo četiri prsta slanine, duplo više dimljenog sira i sva suva crevca. Tek na autobuskoj stanici saznadosmo da autobus u 7:00 ne ide za Kamenicu subotom, sreća jer smo ionako zakasnili.
Vetar nam je ljuljao mamurne glave Kraljevačkim ulicama. Nešto smo tražili. Na kraju sedosmo u taksi kraj Ibra, bilo koji posto Majin brat taksista izgleda ni ne postoji. Vozio nas je ka Kamenici za 250 dinara pa dokle stignemo. Taman toliko košta Kraljevčane odlazak u Raj (vikend naselje pre Kamenice). Za razliku od ono dvoje koji behu proterani iz raja, mi ovaj naš napustismo dobrovoljno.
Krenuli smo sa laganim doručkom, gibanica noćas pečena i jogurt. Malo se i um razbistri. Izabrali smo put uz neki potok, imena mi nisu puno značila jer sam prvi put išao ovuda, kao i moji saputnici. Nije bilo naročito uzbrdo, a sve vreme se ide kroz hrastovu šumu. Od nje se ne vidi baš gde idemo ali smo se bar spasili onog vetra. Usred šume naiđosmo na zid od stenja koji je trebalo savladati. Zaključili smo da ovuda ni Bine nikad nije prošao. Konačno izađosmo iz šume na neki proplanak okružen klekama i borovima. Sad već prava slika Stolova. Tuda je prolazio kamionski put kojim smo nastavili dalje.
Hodamo već sat vremena bez hrane pa je krajnje vreme za pauzu. Došla je na red slanina, sušena ćuretina, sir i crevca (koja su se na sreću samo meni dopala).
Uskoro smo naišli na raskrsnicu koja je pretila da unese raskol u naše redove. Maja i Soši su bili za put levo ka selu, Sokolju, Orljim stenama i antidepresivnom izvoru, Petar i ja za desno i planinu pa našta naiđemo. Ovako podeljeni odosmo svi desno, čak smo na tom putu sreli neka tri momka. Šomi je, naravno, sve vreme psovao hrastove i Stolove. Nama to nije ni najmanje smetalo, čak nas je i zabavljalo.
Napokon smo nešto prepoznali. Put je došao do kraja, sa svih strana je bio okružen vrhovima i grebenima. U ovakvim okolnostima bio je prinuđen da napravi polukružnu krivinu i vrati se u selo. Šomi je hteo da ga prati, ali ipak krenu za nama uza stranu ka grebenu pa na Ozren!
Kad smo izasli na greben shvatili smo da je za danas bilo dosta uzbrdica. Na suncu, tu negde pod Ozrenom ponovo raširismo krpu. Na meniju sve isto kao i na prošloj pauzi, jedino sto se gozbi pridružiše flaša belog i flaša crnog Golobočkog vina. Nisam više mogao da ih nosim pa je bio red da mi drugari malo pripomognu.
Nestanak vina je prethodio zalasku sunca tako da je bilo krajnje vreme da krenemo ka Gradima. Ponovo smo bili u hrastovoj šumi, ali prilicčno gušćoj od one sa suprotne strane planine iz koje smo dospeli na greben. Uz dosta padova i ogrebotina stigosmo do izvora desnog kraka Zičke reke, ili možda ovaj potok ima neko svoje ime.
Potokom se stiže do Ljubicine kuće (jedna od dve žive kuće u selu), a onda dalje dobro poznatim putem niz Zičku reku do sela i manastira Ziča. Kako izađosmo na seoski asfalt vetar poče da duva, čini mi se još jače nego jutros. Spasao nas je autobus u kome sam uspeo i da odspavam do Kraljeva.
|
