Iz Beograda krećemo autobusom a da pre toga ništa nisam popio, u autobusu je ponuda takođe bila slaba pa mi je dobro došao Hamvašev „Karneval". Mima je skoro sve prespavala, a ja sam jedva dočekao porudničko mesto Majdan i susret sa Čedom u kafani „Šofer". Na pauzi se malo okrepismo, a Čeda nas iznenadi sa dvolitarskom bombom šljivovice. Moje je bilo da je sačuvam za Grbaju, što mi je pošlo za rukom, i to oba litra u flaši.
U Gusinje smo stigli rano ujutru, ali su kafane već radile pa smo tu unajmili kombi za nas petoro i stvari, kako bi izbegli sedam kilometara pešačenja po asfaltu. U planinarskom domu nas je dočekao već prilično ostareli i izmučeni Radonja Šekularac, ali sa tako vedrim, plavim i razigranim očima kao da mu je tek petnaesta.
Jutro u Grbaji je bilo prelepo. Sunce je sijalo iznad vrhova, trava je vlažna od rose, a slaba izmaglica je ispunjavala čitav prostor doline omeđene kamenim divovima. Pesma cvrčaka, zeleno lišće i trava, daleki huk potoka, suve stene i suncem okupani vrhovi prekriveni snegom su učinili da odmah zaboravim na neprospavanu noć i grčenje u autobusu.
Sve to me je mamilo da bacim ranac, potrčim kroz nepokošenu livadu, a onda iz pune brzine napravim trostruki salto kao u parteru tome vični gimnastičari, dočekam se na noge i odmah odbacim u salto unazad. Naravno, moje telo nije vično ni čestitom trčanju, a kamoli ovom ostalom, ali mozak i duh imaju pravo da ostanu nezarobljeni u ovom čeličnom oklopu mlohavih mišića. Napravio sam još pr kolutova napred i nazad, lebdeo iznad travnatih tepiha, uskočio u jezero puno punoglavaca, iz njega istrčaopravo u šumu... A onda su me prekinuli glasovi koji su pričali nešto o postavljanju šatora i izboru mesta za to dok ne stigne ostatak grupe.
Kada su se svi prikupili ispeli smo se do stene na kojoj su nađeni posmrtni ostaci Mirkovi, koji je pogi nuo pri silasku sa Severnog Karanfila prošle godine u ovo vreme, kako bismo postavili ploču u znak sećanja na taj događaj. Ploču su kilavo postavljali drugari iz ASAKa, tako da smo više od sat vremena sedeli na siparu između dve šume i divili se vrhovima oko nas.
Nakon postavljanja ploče i prigodnog govora, brzo smo se vraćali ka domu jer smo se neplanirano dugo zadržali, pa smo izgladneli i ožedneli baš dobro. U domu nas je čekalo veliko iznenađenje jer je Mirkova porodica donela prasetinu i jagnjetinu, kao i piće, da počastili njegove drugare planinare i na taj način obeležili godišnjicu njegove smrti. Posle svega ovoga deo ekipe se vratio autobusom za Beograd, a nas tridesetak ostade na predivnim Prokletijama u dolini neopisive lepote, dolini Grbaje.
Ostatak dana smo proveli u šetnji do treće livade uz nabujali potok, uz put smo videli dva-tri jezerceta dublja nego što sam ja visok (u tom trenutku 188 cm), a u jednom od njih sam uhvatio i žabu žutotrbi mukač (Bombina variegata). Uz put smo tražili neke zmije otrovnice za Sonjin diplomski ali nigde nijednu ne nađosmo, nažalost (ili možda na sreću). Sa jedne od livada se veoma lepo vidi prolaz između Očnjaka i Severnog Karanfila koga sačinjavaju dve stene koje su kopija poljupca mečeta i mečke, tako da drugo ime nije mogao ni da dobije nego mečka i meče se ljube.
Sutra nas očekuje veoma naporan dan, odlazak preko Gusinja do doline Ropojane i karaule Ropojanski Zastan, ne bi li se nekako primakli ostvarenju glavnog cilja, a to je uspon na najviši vrh Prokletija Maja Jezerces (Jezerski vrh), koji se nalazi u Albaniji. Izmučen od puta i pune duše brzo zaspah oko ponoći.
Sunce je počelo prilično rano da greje vazduh u šatoru što je nagoveštavalo paklen dan. Buđenje, spremanje, pakovanje i osiguravanje šatora od vetra i kiše, što je možda i nepotrebno, ali ... Krenuli smo ka dolini Ropojane oko sedam a sunce je već bilo neprijatno onima kojima sve i svašta smeta. Put do gusinja nam je brzo prošao u razgovoru, a upoznali smo i Rafeta Deljanina ovdašnjeg travara i harmonikaša koji je bio za interesovan da Mimi pomogne oko izrade njenog diplomskog. Dalje smo nadoknadili propušteno iz maja - videli smo Ali-pašine izvore i osvežili se u njima.
Odavde smo ka Vusanju nastavili prečicom kako bismo se spasili užarenog asfalta, ali izgleda da nam spas nije bio suđen. Sunce je nemilosrdno pržilo kamen tako da ni guštera nije bilo na puteljku kroz guduru. Provukli smo se između prvih kuća i izašli pored reke Vruje na asfalt, a tu nas je stigla i Radetova grupa kojoj su se još u Grbaji pridružili Česi. Pakleni asfalt nas je dočekao poprilično toplo tako da se na sve strane osećao miris topljene gume. Nigde hlada, a i drveće je oklembesilo grane i skupilo lišće u vapaju za zaklonom. Ugledavši karaulu u Vusanju mnogi prekršiše Radetovu naredbu o čekanju pred kapijom da on prvi uđe i umesto da čekaju u rerni na otvorenom, dok on pazari u prodavnici, prodadoše dušu djavolu i pohrliše u hladovinu drvenih pečurki i pod česmu sa hladnom vodom.
Nakon ovoga protrčasmo pored ponora Grlje, malo se zadržasmo na Savinom oku da povratimo dah i nastavismo ka letnjoj karauli Ropojanski Zastan, koja nam je konačište za večeras. Hodali smo uz potočić dok su nam Karanfili zaklanjali sunce pa je, u krajnjem trenutku, ov anaporna tura postala malo podnošljivija. Svratili smo do platoa iznad Travnog jezera, koje je bilo puno vode, gde nas je i vetrić dodatno hladio, a sunce je već skroz zašlo iza vrhova. Teško je bilo pokrenuti nas odavde ali nas Rade uveri da do karaule nema još mnogo (poprilično neodređen vremenski period koji se veoma rado koristi za namamljivanje neiskusnih planinara). I stvarno, do karaule nam ostaje još kilometar i po, ali i dvesta,trista metara nadmorske visine.
Stigosmo sa sumrakom. Spavanje po podovima. Nema sveća, u sobi smo sa Česima, bar imaju lampe. Nagoreli na suncu, izmoreni, iscrpljeni, vetrić pirka ali hladi bolje od svakog frižidera i ubrzo nas otera na spavanje. Nije mi bilo važno da li neko hrče, škrguće zubima, vrišti, prdi ili smrdi u našoj sobi po prvi put od kako lutam gorama.
Patos je tvrd, budan sam, vazduh prezasićen, ilegalno idemo u Albaniju i to preko tridesetoro nas, tek Česi, uzbuđenje, praskozorje... U majci i gaćama izlazim ispred, prilično je hladno, još neki su ustali, dan tek sviće, a sunce se sad samo poželeti može.
Kroz šumu smo nekako stigli do graničnog kamena B17, a odatle kroz Albaniju ka najvišem vrhu Prokletija. Već u prvim metrima nailazimo na jezero u kome se ogledaju vrhovi ogrnuti snežnim kaputom sa naše desne strane. Onda prolazimo pored jednog trojnog jezera i jednog baš velikog, a oko svih ovih jezera su ograđene, napuštene bačije i katuni, bujna zelena trava i vrhovi pod višemetarskim snegom u julu. Na prevoju se nalazi napušteni albanski bunker kao spomenik vlasti Envera Hodze, a sa prevoja se pogled pruža na mozaik ledničkih jezera od kojih najveće izgleda kao da tek nastaje. Ogromna beba u povoju sa mnoštvom plutajućih ledenih ostrvaca i potpuno zaleđenom strmom obalom. Na ove prizore niko ne ostaje ravnodušan, tako da je pola filmova već ispucano a tek smo krenuli.
Doručak je bio skroman, planinarski, ali ugođaj i pogled što smo ga imali sa prevoja je učinio da postane bogovski. Nastavili smo, iznad obale velikog belog jezera, izohipsom koja nas je vodila pravo u sneg. Odavde pa do samog vrha sve je bilo prekriveno snegom, ali tek je jutro pa se nadamo da nam dereze, ko što Rade reče, stvarno nisu potrebne, već će posao umesto njih odraditi sunce koje je već uspelo da osvoji najviše vrhove. Oni niži su morali, kao i mi, da sačekaju na toplotu još neko vreme. U sneg nismo propadali, što je meni izvanredno prijalo i odgovaralo, jer sam na uspon pošao u pocepanim letnjim cipelama - jedinim koje su mi preostale za sad.
Sunce je već visoko odskočilo, sneg se raskvasio, krenule su lavinice, a Radetova tura od osam sati se odužila na sedam sati uspona! Stigli smo do baš strmog dela prekrivenog snegom u kome smo nekako uspeli da usečemo stepenice i pomoću njih se dokopamo kamenjara iznad koga nas je čekao najteži deo uspona. Trebalo je da presečemo prilično strmu padinu i da izađemo na greben kojim se nešto lakše stiže na vrh Maja Jezerces.
Čelo kolone je krenulo, dok smo se mi na velikoj kamenoj ploči gostili Zokijevim krem bananicama. U tim trenucima mi je bilo mnogo važnije da se čitav vratim kući nego da koske rasipam po Albaniji po ugledu na naše pretke (koje je muka naterala na to, a ovo moje bi bilo poprilično iz zadovoljstva). Dereze niko nije imao ni u grupi koja je pošla dalje, pa nakon petnaestak metara po zaleđenom snegu i oni skupiše malo pameti i vratiše se na sigurno. Većina ih se toliko isprepadala da su jedva uspeli da siđu i niz onu kosinu u koju su bile uklesane stepenice.
Mi, po običaju, krenusmo poslednji i, uz malo lutanja po stenama, siđosmo sa 2550 metara u sneg, a onda više dupetom nego glavom i nogama sletesmo na ono zaleđeno jezero. Vraćali smo se u karaulu istom stazom, put kroz šumu smo jedva uboli, a sunce je već počelo da zalazi. U karaulu smo stigli promrzli, mokri, preplanuli, umorni, ispražnjeni neostvarenim ciljom, osnaženi pobedom razuma, a pred nama je bilo pešačenje od 22 km do Grbaje.
Velika većina grupe nije imala volje, a ni snage, za to pa odlučismo da i noćas prespavamo ovde. Iz Albanije sam se vratio pun neopisivih utisaka lepote prirode, neverovatnog rasporeda vrhova i jezera, krša i travnjaka, šume i snega, tako da uopšte nije ostalo mesta za žalom za nepopetim vrhom. A, opet, to je bio razlog za povratak ovim lepotama u neko letnje doba, a ne kao sad u julu!
Probudio sam se poprilično odmoran, još uvek pod utiskom jučerašnjih lepota, pa mi se odavde nije ni išlo nazad u Grbaju. Rade je još sinoć otišao za Beograd i kako reče meni je ostavio ostatak grupe da ih vratim nazad i tamo im organizujem neke uspone, mada sam i sam po prvi put na ovim terenima, a nemam ni nikakve karte! Po najvećoj vrućini krenusmo put Grbaje, koristili smo svaki hlad i svaku vodu za odmor. Opet nismo imali sreće da Sonji uhvatimo neku otrovnicuiako je napolju bilo 1200°C. Nigde nijednog živog stvora sem planinara.
Pored Ali-pašinih izvora projurismo misleći samo na pivo u Gusinju. Taj deo puta nam je, ujedno, i najteže pao, asfalt je toliko grejao i žuljao da je to postalo nepodnošljivo. Nekako se doteturasmo do prvih prodavnica i tu odmah zauzesmo jednu hladovinu i par flaša Nikšićkog piva od 1,5 litara. Pošto smo malo okrepili dušu i odmorili telo ugovorismo sastanak sa Rafetom. Pokupovasmo potrepštine za dom za narednih par dana i uputismo se ka Grbaji.
Rafet nas dočeka ispred kuće sa starom mu majkom. Da bismo dobili svirku i igranku morali smo sa njim da odgledamo planetarni događaj za sve Crnogorce - skokove u Moraču sa mosta Vlada Djurovića kod Podgorice. No, sve se da podneti uz rakiju i domaći sir.Kasnije se ispostavilo da on o folkloru svog kraja malo zna, ali su Mima i Sonja bile dobar povod da nas svrati i malo zabavi pošto mu je žena, sad već bivša, otišla u Ameriku i nikad se nije vratila.Posle par svadbarsih pesama i dve flaše rakije izvadi i drvene figure, svojih ruku delo, među kojima je dominirao Ali-paša sa buzdovanom kojim bi, da je pravi, obezbedio sebi mesto u 2% muškaraca svetske populacije.
Dobro zarakijani, nakon svega, krenusmo ka domu, a ja ne izdržah već svratih u WC. Tu me dočeka još jedno čudo : u kupatilu ispod lavaboa, a na pola metra od WC-šolje se nalazi kanta sa sirom (bez poklopca) što mu, verovatno, daje neodoljiv šmek. Bar nešto autentično će mi ostati u pamćenju iz kuće muzičara, travara i drvodelje Rafeta Deljanina. Napolju je već počeo da pada mrak pa nam bi lakše da u sebi iznesemo ovu rakiju do pl. doma u Grbaji. U domu su nas dočekali Bojana i Vlada Popović, a dok smo mi bili odsutni pristigli su i Beti i Šomi.
Odlučio sam da je danas idealan dan za odmor što je većina sa odobravanjem prihvatila, a neumorni su i danas hrlili ka vrhovima. Ispratio sam Mimu kući i posvetio se spremanju ručka i to prvog pravog od kako smo došli, izuzimajući Mirkov parastos. Oko realizacije ručka smo se udružili Joca, Zoki, Sonja i ja, a elementi od kojih je trebalo spraviti ručak su : slanina, začinsko bilje, paradajz sos, špageti, crni i beli luk, plus krastavac; i naravno supa iz kesice. Slanina miriše na buđav sir, a i sama je poprilično buđava. Kad je propržimo valjda će biti bolja. Zoki, koji ju je i doneo, uredno pregleda svako parče i čisti ga od crva, mada kaže da crva i nema.
Pojeli smo ručak koji je bio izvanrednog ukusa, mirisa i svetskog izgleda. Sir topljeni smo primešali da bi opravdali miris slanine. Nedugo posle ručka Zoki je morao da prilegne, a i meni su otežali kapci. U popdnevnim časovima smo pronašli vodopad, ali sa pogrešne strane, pa zbog njegove visine i strmosti nismo uspeli da siđemo do jezerceta; dakle ništa od zapiranja, za sada.
Uveče su nas posetile komšije iz lovačke kuće i donele nam pripremljene vrganje za večeru na čemu smo im bili neizmerno zahvalni. Legli smo poprilično sutra za ovdašnje uslove, oko jedan sat iza ponoći. Za danas je bio predviđen uspon na Očnjak, jedan od najzahtevnijih vrhova u Grbajskom delu Prokletija.
Kao i prethodnih dana ustali smo nešto posle šest sati. Očnjak nas j ravnodušno čekao, izmaglica je bila skoro odsutna, a sunce je obasjavalo vrhove. Na uspon smo se odlučili : Beti, Sonja, Gale, Zoki, Joca, Djoka, Šomi, Mića, Miljan i ja. Ja sam bio vođa ali sam sve prepustio Beti pošto je ona već bila na ovom vrhu, a ja sam svašta o njemu čuo iz priča i što-šta video na fotografijama. Gledajući od doma sam vrh izgleda kao očnjak u vilici bez zuba, visok, glatkih strana, donekle obrastao šumom i prilično šiljat.
Krenuli smo preko potoka direktno uz sipar kako bi uštedeli što više vremena i što kasnije izašli na sunce, tj prevalili što veću nadmorsku visinu za što kraće vreme. Preko sipara mo stigli pravo pred Mirkovu ploču, a odatle smo markiranom stazom kroz šumu stigli do raskrsnice Ljubokuć. Ovde smo se odmarali posmatrajući Volušnicu, naš sutrašnji cilj ako se danas sve završi onako kako smo zamislili. Lakši deo staze je ostao za nama, a pred nama je bilo nekoliko strmih, travnatih kosa i par skoro vertikalnih kamenih odseka koje smo, za sada, samo naslućivali.
Negde na trećoj livadi smo ostavili višak stvari, a Djoka i Sonja su ostali u Ljubokuću jer su procenili da nisu baš spremni za ovakav uspon. Moje cipele su sad već bile poluraspadnute jer je deo konca iz đona pukao usled velikog pritiska na lubove uz strme padine. Uspešno smo se popeli uz sve livade, imao sam utisak kao da hodam uz maljava leđa nekog praistorijskog stvora koji bi jednim pokretom mogao da me pošalje direktno u dolinu Grbaje... ili je za to bio dovoljan i jedan neoprezan korak. Stigli smo na prevoj sa koga se pružao predivan pogled na sve strane i pilično strašan uz tanku sajlu u kuloarima koji vode na vrh.
Nakon kraćeg odmora, u većim razmacima krećemo na odlučujući uspon ka vrhu. Bili smo u hladu pa su sajla i stene bile prilično hladne, a meni su se prsti na rukama kočili pri svakom pokušaju izvlačenja na gore, ali mi je penjanje i napredovanje prilično dobro išlo. Krupnim koracima, zahvaljujući svojim dugim i sigurnim nogama, sam prepenjao tih nekoliko kuloara i stigao do grebena širokog četrdesetak centimetarakoji, iznad dubokih ambisa, vodi do vrha. Jedva da je nešto duži od mene ali sam se ipak sagnuo i rukama se pomagao do samog vrha i sigurnih stena na njemu.
Svih osmoro nas je izašlo na Očnjak visok 2180 metara, a pogled na okolne vrhove je meni pomutio radost jer sam se ovoliko namučio da stignem dovde, a sada izgleda kao da sam na nekom grebenu jer su svi vrhovi iz skupine Karanfila prilično viši od Očnjaka koji se nalazi nekako u sredini, okružen njima. No, sreća je bila prevelika, blag povetarac na julskom suncu nas je milovao, zahvaljivao sam Bogu na uspešnom usponu i molio Ga da nas isto tako bezbedno vodi do Ljubokuća. U knjizi uspona smo se upisali kao prva grupa koja je popela Očnjak u 2004. što nas je još više obradovalo. Videli smo četvoricu Čeha kako bezuspešno pokušavaju da popnu Severni Karanfil i odustaju. Nekako smo svi prećutno odlagali povratak koji je u mislima izgledao prilično strašan; a tek na terenu!
Sat vremena na vrhu nam je bilo dovoljno da prikupimo snage i hrabrosti i konačno krenemo niz sajlu ka Ljubokuću. Ponovo sam bio u hladu, na steni, ali su mi se dlanovi toliko znojili da o sajli nisam smeo ni da mislim. Nalazio sam najbolja uporišta za noge u poluraspadnutim cipelama koje su, na sreću, imale odlične krampone, kao i najprihvatljivije rukohvate, ne vodeći mnogo računa o ogrebotinama po dlanovima. Mislim da sam se dokopao ovih strmih livada samo zahvaljujući svojoj krakatosti.Silazak niz strme livade je bio obična šetnja bilo kojom ulicom bez rupa.
Za vreme ovog našeg uspona Sonja i Djoka su lepo preplanuli na stenama u podnožju Očnjaka. Pošto je do mraka bilo još dosta vremena odlučili smo da pokušamo uspon i na Karanfil Ljuljaševića kad su nam već nadohvat ruke. Prošli smo kroz udolinu koja je sa tri strane zatvorena Očnjakom, Severnim i Karanfilom Ljuljaševićai u kojoj se nalazio dobro sabijen sneg oko metar debljine. Odavde smo markiranom stazom izašli na nešto što je ličilo na greben Ljuljaševića, ali više nije bilo marki pa je staza postala krajnje sumnjiva, a po malo i neizvesna. Sreli smo se i sa Česima koji su išli ka Grbaji i nisu imali želju da nam se pridruže.
Krenuo sam stazom koja mi je izgledala najlogičnije, a svi ostali krenuše za mnom. Na ovim vrhovimaniko od nas, sem Zokija, nije bio, a i od njega nismo imali baš mnogo vajde jer se nije sećao staze. Skakutali smo sa bloka na blok stena koji su štrčali iz visoke, zelene trave. Tako smo se kretali sve dok nismo stigli do litice visoke oko dva metra na koju je trebalo popeti se , a neznamo šta nas gore čeka. Sa leve strane je bio vertikalni odsek dubok stotinak metara, a desno se protezala ova naša litica. Mogli smo i da se vratimo i pokušamo nekim drugim putem ali za to nije bilo zainteresovanih (sem mene, a to sam u tom trenutku prećutao).
Pošto sam nas doveo dovde red je bio da ja prvi popnem liticu, što sam uspeo uz malo muke, a onda smo se gurali i izvlačili, tako da su svi uspeli da se popnu gore. Odavde do prvog vrha je bilo prilično blizu, tako da smo se prošetali preko par vrhova Karanfila Ljuljaševića visokih, verovatno u proseku, 2250 metara. Odavde se lepo videlo Vusanje, dolina Ropojane i Maja Jezerces, za nas ovog puta neosvojiv. Iza Vezirove brade se čula grmljavina, a i oblaci sa te strane su prilično brzo išli ka nama pa smo prekratili uživanje i krenuli da se spuštamo stazom koju nam je Gale osmislio pogledom sa vrha. Sišli smo prilično brzo do snežnika, ali se ispostavilo da to nije onaj za koji smo mi držali da jeste, već neki malo viši.
Grmljavina se već prilično približila, većina nas je imala aluminijumske štapove, a kabanicu skoro niko. Kiša je već bila izvesna pa smo se, u žurbi da se što pre domognemo šume, nekako raštrkali na tri strne i izgubili svaki međusobni kontakt. Ja, i Šapčani za mnom, sam izabrao verovatno najgori mogući put i kako bih bar video gde idem odlučih da se krećem uzbrdo do nekog prevoja, bilo kog.
Krenuo sam direktno uzbrdo uz prilično velike stene koje su štrčale iz zemlje i trave, ali se već kod trećeg rukohvata izvali blok koji je bio kao pola mene, samo malo pljosnatiji i lakši, pa sam uspeo da ga pridržim dok se Miljan ne izmakne, a onda sam ga pustio da ne igubim ravnotežu. Vikao sam radi upozorenja, ali odozdo niko nije odgovarao, pa sam pustio kameni blok, koji je uz zaglušujuću buku i lomljavu završio negde na snežniku. Odozdole se nisu čuli nikakvi krici pa sam zaključio da se sve završilo na najbolji način - brza smrt pod kamenom ili promašaj. Iz par svojih dužina izađoh na prevoj sa koga se video snežnik na koji je trebalo sići i na njemu Mića ogrnut kabanicom pošto je već počela kiša.
Brzo se niz livadu Između Karanfila i vezirove brade spustismo do Ljubokuća, svi smo bili već potpuno mokri samo Djoka nije, u stvari nije ni bio tu pa pomislih da nije možda... Ali ne, videli smo mu kabanicu kako vijori na vetru, pa Gale odluči da ga sačeka ispod stene, a mi pohitasmo ka šumi. Grmljavina je bila sve dalja, ali kiša nikako da stane. Negde na pola šume se i to dogodi, izađe sunce, duga nas urami, mi izabrasmo jednu čistinu na kojoj Beti i Joca zapališe cigarete, a ja se raširih koliko sam dug i širok ne bih li se malo prosušio. Ćaskanje se oduži, pa da ne poče sunce da zalazi ko zna dokle bi tu ostali.
Međuvremenu su prošli i Gale i Djoka, pa nas troje na začelju u sumrak stigosmo do pl. doma. U domu novo iznenađenje : stigli su Aca Pančevac i Sandra i naravno pola kila ljute, što nam je baš dobro došlo nakon ovako napornog i uspešnog dana. Sa Šomijem, nakon predaha, odoh po vodu a to iskoristih i da se okupam ceo i go ispred šatora isprepadanih Čeha na crevu iz koga je Šomi usmeravao mlaz po celom mom telu. Ovo kupanje je proteklo uz neverovatne krike koje sam ispuštao zbog hladne vode i radosti što ću napokon sprati sav znoj i prašinu uredno lepljenu za sebe u prethodnih šest dana.
Vratili smo se sa vodom, a dobili smo i veliki aplauz zbog performansa sa tuširanjem koji je razgalio srca svih prisutnih planinara. Komšija gljivar nam je večeras doneo sveže vrganje od kojih Sandra pripremi prilično neuglednu ali ukusnu večeru što mi je prilično prijalo. Izmoreni i prezadovoljni polegasmo nešto pre ponoći na spavanje.
Spavali smo nešto duže nego inače, a nakon doručka poslasmo Šomija i Beti u Gusinje u nabavku. Polako smo krenuli kroz šumu uz vododerinu. Uspon odmah počinje, sunce je već visoko odskočilo pa je u šumi bilo prilično zagušljivo. Na svakih par desetina metara smo stajali kako bi se nadisali. Svi smo jedva čekali da vidimo kraj šume i izađemo na pašnjake za koje smo verovali da kriju sav vazduh koga u šumi nije bilo. Sporo kretanje nam je pomoglo da lociramo par mesta u šumi na kojima rastu lepi vrganji i da ih zapamtimo za povratak.
Konačno stižemo na kraj šume, koristimo poslednji hlad za nešto dužu pauzu, ali nas manjak vode nagoni na dalji put. Sunce je već nemilosrdno peklo, ali je vetrić sa planine učinio pašnjake mnogo primamljivijim od šume. Došli smo do potoka i uz njega do raskrsnice na koti 1620 metara podno vodopada. Tu smo se osvežili ledenom vodomi napunili rezerve za ceo dan.
Nastavili smo u desno, ivicom nekog šumarka sve do prevoja između Popadije i Ravnog ključa. Na Albanskoj strani su Šiptari napasali stada, a čitavim putem grebenom se čula pastirska frula, pa se može reći da sam u tim trenucima uživao svim čulima. Preko Talijanke 2050 metara smo stigli do graničnog kamena B15 i vrha Popadija 2055 metara visokog. Odavde se pružao veličanstven pogled na Očnjak, Karanfile, Vezirovu bradu pravo ispred nas; desno su bili prekrasni vrhovi u Albaniji čija imena neznam; levo je Karaula, a iza nje plećati Trojan koji izgleda kao zasebna celina pomalo distancirana od čitavog ovog kraja. Ispod nas su se prostirali zeleni pašnjaci prošarani ovcama, a i dalje je zvuk frule ispunjavao vazduh i činio ovaj kraj mnogo pitomijim nego što mu ime govori.
Tu na Popadiji smo ručali, sunčali se i sačekali da sunce krene da pada ka horizontu. Plavetnilo neba se isprepletalo sa zvucima frule i vazduh je treperio u ritmu te zajednice zvuka i slike. Dobrih sat vremena je prošlo pre nego što nastavismo dalje ka Volušnici, ni za tren ne silazeći sa grebena. Stigli smo do razbacanih munika ispod kojih se, u jednom vertikalnom zidu - steni upravnom na pravac pružanja grebena Popadija - Volušnica, nalazi prolaz sličan mečki i mečetu, samo mnogo manji. Bez većih problema smo stigli na sam vrh Volušnica 1872 metara, tu se malo prikupili i krenuli ka šumi i pl. domu, jer je sunca bilo još samo na vrhu.
Ušumi krenusmo za vrganjimai podelismo se u dve grupe. Joca, Djoka, Aca i Sandraodoše pravo u dom, a Sonja, Zoki i ja put vrganja. Sve više smo se spuštali, napunili dve kese gljiva, put je bivao sve nepoznatiji, mrak sve veći, žbunje i mlada stabla sve gušća; ovo su bili pouzdani indikatori da smo odavno skrenuli sa poznate nam staze. Po debljini paučine se moglo naslutiti da ljudska noga davno ovuda nije kročila. Morali smo malo da se vratimo, a onda presekoh vododerinu i uza stranu vertikalno dođoh do nekog nazovi poznatog puta. Dadoh znak Zokijun i Sonji i oni mi se pridružiše. Sumnjičavo smo se spuštali putem, ali je to svako zadržao za sebe. Moj štap, koga je Joca poneo ka domu, zaboden u raskrsnicu na kojoj treba skrenuti sa staze u presahli potok me ozari, a i ostalima uli dodatno poverenje u podarenog im vođu.
Stigli smo u sumrak, tako da se dosta namučismo prilikom čišćenja vrganja. Dok se večera lagano krčkala mi smo pili hladno pivouz logorsku vatru. Večeras smo odlučili da lumpujemo i proslavimo sve uspehe postignute na taboru, a sutršnji dan je bio rezervisan za nabavku drva, sređivanje doma i okoline, jer je u nedelju valjalo krenuti pre podne ka Gusinju. Bekrijali smo do četiri ujutru; pivo, vatra, pesma, prostranstvo, rosa i čist vazduh su možda smetali samo novopridošlim Česima koji su smestili svoje šatore oko našeg poljskog Wca i nisu bili preterano zainteresovani za naše prisustvo.
Subota nam je protekla u trežnjenju, tegljenju drva, donošenju vode, cepanju drva, sakupljanju papira i smeća, spaljivanju istih, sušenju vrganja, traženju mečijih brloga... Kako kome.
U nedelju je veći deo grupe otišao pešaka ka Gusinju, Sonja i ja smo ostali da sačekamo kombi i utovarimo stvari, a Djoka je ostao da sačeka Politikin kamion da raznese novine i odveze ga na par dana do Bara, a onda u Beograd...!? Iz Gusinja smo krenuli preko Berana za Beograd. Od Berana do Novog Pazara stigosmo u dahu, a iza nas ostade Crna Gora sva u oblacima i okupana kišom. Imali smo izuzetnu sreću sa vremenom.
Ručali smo u Novopazarskoj stanici ćevape sa ekipom iz Rožaja koja se vraćala iz Srbije sa nekog orijentacionog takmičenja. U autobusu do Beograd smo imali sreće da neki domaći Turci izgube kesu sa pistaćima, a u pauzi na kojoj su to ustanovili za njih je već bilo kasno (i za pistaće , i za Turke), od svega toga ostadoše samo naši nasmejani brci.
|
