PROKLETIJE

MAJA JEZERCES (Jezerski vrh- 2694 m) 13,14,15 mart 2009

U organizaciji PD Radnički BGD,

Vođa akcije Dragan Pavlović

PROKLETIJE, jake i veličanstvene, toliko zaokupe misli, vuku k sebi i svako vraćanje njima je novo posvećivanje, strahopoštovanje i radost što će me dotaći njihova snaga i mir, što mi kazuju da se mogu stopiti sa ONIM što sve proži.

Krenuli smo iz Beograda 13.03.09. god. u 22 č,. Nas 17. Većina iskusnih planinara i dobro spremnih ili sa, bar dobro spremnim željama da se divimo Maja Jezerces ( 2694 m ) navišem vrhu masiva - Prokletija

Dok je Aca Fandjo besomučno terao svoj kombi put Crne Gore I Gusinja tresao je razgovor i misli planinara,( a o snu da i ne pričamo) pokušavala sam Darku misleno preneti sliku sa Severnog vrha Karanfila ( Crnogorska strana Prokletija ). Opčinjenost i onaj pogled uprt na albansku stranu Prokletija i M Jezerces koji caruje svojom kupom na tom prostoru i izgleda kao svetilište u koje samo izabrani mogu ući. Moje reči imale su strepnju - Da li i ja to mogu? Izgleda da je Aca Fandjo nadmašio sebe jer smo u Crnu Goru ušli pre vremena, nije bilo ni čestito svanulo kada smo ušli u neki restoran usput, da se malo okrepimo i da posteno sačekamo da se u Gusinju probude petlovi pa Crnogorci. Jer šta ćemo u Gusinju pre 7 h ? još niko nije budan ( vođa Dragan Pavlović) i ne može se ispoštovati ritual da se pojede čuveni burek, pre nego kreneš put Grbaje ili, ovaj put, Ropojane. Kao da smo budili gradić oko 7 h, ispoštovasmo ritual i kombi nastavi da tutnji prema Vusanju. Jutro, sveže , sa po kojom pahuljom. Predeo se budio , lenjo u izmaglici. Stigosmo i parkirasmo pred policijskom postajom. Rančeve i opremu izvadismo. Trebalo je krenuti prema Zastanu i karauli u kojoj se valjalo odmoriti pre uspona. Neki su nosili i šatore jer nismo znali da li ćemo se moći smestiti u karaulu. Dan pre nas, na M J. pošli su i planinari Pobede, njih 50- tak. . Dok smo hodali Ropojanom prošli smo pored zanosne Grlje koja se naglo stropoštava i nastavlja kroz uzak klanac skrivajući svoju lepotu, i pored gorskog oka - Savinog oka gde se vodeni smaragd, bistar i neponovljiv, meša sa tirkizom kada je suncano. Ovaj put se smaragd razvlačio okom sam i lepio za naše misli. Zahvatismo vodu i nastavismo dalje putem. Stigosmo do lepo obelezene table koja je ukazivala na pravac naseg kretanja.

.

Do karaule stigosmo oko 10,30 h. Priblizavajući se sretosmo planinare, uglavnom iz crnogorskih planinarskih društava, koji su se rezignirano vraćali nazad za Ropojanu. Pričali su kako je vreme bilo loše prošle noći, niko nije popeo vrh, jer vremenski uslovi nisu to dozvolili. Ispred i oko karaule vreva. Neki od nasih, vec krenuse da postavljaju satore. Darko i ja spustismo rančeve i pozdravismo se sa gomilom poznatih Pobedaša.Osmotrismo unutrašnjost zadimljene i prenapućene karaule. Zaključili smo da bi bilo najbolje da prionemo na posao - postavljanje šatora. Potvrdila se vest da niko nije popeo vrh. Duvao je jak vetar,, snega dosta, došli su uglavnom do podnožja, neki, malo dalje, ali zadnjih 400-500 m. niko nij popeo. Nagib je velik, a vetar je bio besomučan, vidljivost nikakva. Razočaranost Pobedaša, jer već drugu godinu za redom, ne mogu da ,,utrefe" dan. Svi nam žele vise sreće, a mi gledamo u nebo. Pavlović reče:,, Internet" kaže da se vreme poboljšava sa subote na nedelju. Tajac i dizanje šatora. Po planu akcije, budimo se u 1 h, pripremamo i na uspon krećemo u 2 h posle ponoći. Imamo vremena za toplu supu, uvlačimo se u vreće i ležemo uvereni da je naš vodič smireno gledao prognozu na internetu. Smirio se i vetar , a i naše glave, koje su se uvukle u tople vreće s nosevima koji jedva vire. Budimo se u 1 h. Napolju vedra noć prepuna zvezda. Naše želje i volja sjedinjuju se pod nebeskom kupolom - da grupa izađe na vrh. Uzimaju se čeone lampe, hrane koliko je minimalno potrebno, voda, štapovi, cepin , dereze - naravno. Tačno u 2 h krećemo nas i 14 i 6 planinara iz PD Komovi Podgorica. Beše tu i jedno devojče Tijana, tako 18 muškaraca i nas 2 žene. Kod mene peh na početku. Grupa se uspinjala stazom kroz sumarak, a meni čeona lampa poče da pada- šrafovi poispadali. Zapitah se je li ovo znak da ne treba nastaviti, ali neka smirenost, koja nas je obavijala iz one vedre noci, bila je i u meni i nekako savladah lampu prvo je držeći uz štap, a onda je moj drug Darko morao da zaostaje samnom i da iznalazimo neke dzepove na rancu u koje bi je uglavili. Sve do 4 h ona je tako funkcionisala, a onda se, napokon, ugasila skroz. Zvezde su se ogledalvale u snežnoj belini i bilo je potrebno da se oko privikne pa da lampa i ne bude potrebna. Predeo okupan mirom, čudesan, grandiozan. ispred nas niska planina, amfiteatri vrhova, Snaga prirode se negde oko pola 6 bojila u ruzičasto. Sunce je diralo vrhove uokolo, sve sto sam mislila uvlačila sam u srce i bilo je sveze obojeno u ruzicasto, sveze i nepatvoreno, grejalo me je. Prilazili smo podnožju M.J. Sledio je završni uspon. Vetar je na mahove snažno duvao. Već smo ušli u oblak kada smo stavljali dereze, izvukli cepine. Skinuvši rukavice, stavih jednu derezu i poceh da cvokocem. Prsti na rukama su se mrznuli. Jedan dečko iz Komova mi priđe i pomože da stavim drugu. Navukoh rukavice ali se prsti nisu otkravljivali. Nagib je bio sve veći. Pri vrhu i70 %. Sve vreme ubadali smo cepinom, Kolona je lepo napredovala. Pavlović je upozoravao: Držite odstojanje, bodite cepinima.. Ovaj put sneg je bio rastresit, nije bilo leda, nije se moralo razvlačiti uže koje je nošeno.  

 Dole strmeći i bezdan. U oblaku smo i tako oko 8 i 30 izađosmo na vrh. Zadovoljni, kratko se zadržavamo, uzeo je svako po nešto da se okrepi. Slikamo se. Žalimo za pogledom koji se nije otvorio sa vrha.Bilo bi lepo da su se videli Karanfili na drugoj strani, ali kako smo počeli da silazimo, oblak je ostajao iza nas i pogled nam se lepio za nisku planina koje su se snažno protezale u dubinu albanske teritorije. Videli smo , malo kasnije i Karanafile, i Maja Rosit. Trebalo je usresrediti se na silazak, uglavnom smo otpenjavali., a meni su se javili grčevi u nogama. Darko mi je par puta pomagao postavivši cepin čekajući da spustim nogu do njega. Naš vodič je sve vreme pratio grupu i nije mu promaklo da se jedan od naših drugara malo čudnije kreće.. Smireno je zamolio Davida da mu pomogne i bude blizu njega. Nije to prvi put da vidim Dragana da pribrano odreaguje. I tako smo polako silazili do podnožja. Zadnji je sišao profesor istorije Nikola Plavšić iz Negotina( 63 god. ), maratonac koji godišnje pretrči izmedju 2000 - 2500 km. Svaka čast profesore! A onda, užitak. M.J. ostaje iza nas, Ispred nas nepregledna belina. Čuju se lavine koje smo i gledali kako paraju i sipaju sa planinskih strmeka. Stene , odsečene, srebrne, metalne, a opet čine slike koje nam se toplo nižu u duši. Duša od toga raste i stapa se sa Prokletijama koje paraju oblake. Ko pohodi Prokletije postaje hodočasnik oblaka, a te planine poput leka, okrepljuju, kao što je o planinama, diveći im se, govrio pre četiri veka, u svojoj poeziji kineski pesnik Juan Hung Tao.( knjiga Hodočasnik oblaka - Grafos BGD ) . Oko 14.30 dođosmo do karaule, a onda pakovanje šatora i opreme , pa nazad, do policijske postaje, još oko 7,5km., gde nas čeka Aca sa svojim kombijem. Suton se već usporeno razvlačio predivnom Ropojanom, kada smo krenuli, sad umorni i zadovljni istovremeno. Čekao nas je dug put, večera u Andrijevici. Fandjo je dao gas - san se truckao. Ujutro teba da se ide na posao

.

Hodočastili smo i vratili se ispunjeni, a Prokletije nas učiše da se stopimo sa ONIM što sve prožima.

Jagoda Noveski

PD Radnički-- Beograd

Slike sa uspona pogledajte ovde