|
U toploj Šumadijskoj kući okupilo se prilično šareno,Francusko-Srpsko, muslimansko-pravoslavno društvo. Neveliko, polupoznato. Komunikativni,kakve nas je Bog dao, lako smo razrešili sve što bi za nekog bile barijere. Isključujem mogućnost da nam je alkohol u ičemu pomogao, sem što smo se posredstvom njega ovde okupili. Mislim, ideja za ovaj put javila se u kafani, gde je utvrđen i spisak putnika.
Iako većinu gostiju jedva da zna nešto o planinarenju, oduševljeno prihvatiše ideju da se na licu mesta okušaju. Po oblačnom i mirnom jutru krećemo put planine. Sneg je dubok 30 cm, februar mesec. Prolazeći kroz naselje upoznavali smo goste sa znamenitostima jer je svima ovo bilo premijerno pojavljivanje u ovom kraju. Lagano smo se kretali pročišćenim putem ka vrhu. Čitava planina je bila nevino bela, mirna, pitoma. Skrećemo sa puta.
Izlazimo na zapadni greben zaštićen hrastovom šumom. Sad već propadamo u sneg i do kolena, ovi niži i dublje. Vetar je sve jači. Hrastovi mu se raduju, koriste priliku da se oslobode debelih naslaga snega sa svojih grana. Bezobzirno nas zatrpavaju, kao da nam poručuju da nismo dobrodošli .Sve je nepodnošljivije, u međuvremenu počinje da pada sneg, vetar još pojačava. Iako nas je samo devetoro ja sa začelja vidim jedva dvoje ispred sebe. Na čistima vetar nas njiše. Leva strana lica mi se odavno zaledila. Neki kukaju i žale za onom kućom sa početka. Za trenutak vetar staje, ali izgleda samo da bi prikupio snagu, a onda navaljuje još većom silinom. Nikada još nisam doživeo ovakvu mećavu, a u planinama sam već godinama! Jedna Francuskinja nam je potpuno mokra, druga se odlično drži, vidi se da je našeg kova, prava planinka (što se na prvi pogled i bez ovakvog testa ne bi moglo reći). Uz dosta muke nekako izlazimo na vrh visok 1115 metara u srcu Šumadije, na Rudnik planini, Mali Sturac. Začuđeni kontrolor leta prosto ne veruje da nas vidi po ovakvom vremenu ovde.
Vetar je devojkama ispleo divne ledene pletenice, ja sam sa lica skinuo ledenu masku. A tu na vrhu kao da je sve stalo. U stvari kao da ničega nije bilo. Mir, spokoj, sneg leno leži oko metalnog tornja, vetar se umorio od borbe sa šumom i povukao se. Samo mi smrznuti svedočimo o malopređašnjim njihovim bestijalnostima. Umorni su svi, ali i oduševljeni ovim uspehom.
Kao nagradu, za spust smo im izabrali severnu, veoma strmu padinu, kroz šumu, odmah pored antene. Čedo, kao domaćin a i najkrupniji među nama, je išao na čelu kolone i prtio stazu, a ostali su za njim jurili kroz točilo ko nogama, ko dupetom, ko glavom... Za tili čas smo stigli do šumske kuće. Tu je već sve bilo mnogo lakše, uz kuvano vino i rakiju smo razmenjivali doživljaje sa upravo završenog uspona. Slušajući lične doživljaje tih nekoliko ljudi stekao sam utisak kao da smo bili na nekoliko tura, a ne svi zajedno.
Namamljeni lepim vremenom, prkosili vetru i snegu : Letisija, Sultanija, Džo, Ana, Maša, Bane, Bane, Čedo i ja.
|
