|
Trebalo bi krenuti, uveliko je palo veče, letnje veče. Mada sve liči na jutro u Gusinju, srećom, takođe letnje. Gde li se dede onoliki put!? Doliti pivo i uroniti u njega ćevape? Pa, kad je već prilika takva ...
Najednom Grbaja, dan se već lomi preko podneva. Dosta šatora. U meni se odmah rodilo pitanje koga li kriju. Ispred jednog poznat lik, dovoljno interesantat da mu se pridje bez poziva, i još jedna prilika koja briše granice obzira, zemljine teže i privlači snažnije od svakog magneta. Pre bilo kakvog premišljanja odluka je već doneta.
Sunce je održavalo temperaturu naših usijanih glava, hlađenje pivom nije pomagalo. Svakako da to neće poći za čepom ni votki koja stupi na travnatu scenu, ali vredi pokušati. Već su se svi mogući glasovi izmešali, od svega, dosta puta već viđenog, prepoznajem jedino vitke noge, čvrstu zadnjicu, prilično zgodno telo i glavu koju, sasvim sigurno, nikad pre nisam video. Sve ovo bilo je dovoljno da me pokrene u šetnju na koju bi me teško i silom naterali.
Ubrzo me je telo izdalo, na sreću (moju) taman ispred Šabanovog katuna. Drugari me ostaviše, mislim da je i njima laknulo tada, kao i ovima iz katuna što će laknuti kad budem otišao za tri sata, u nemilosti domaćoj rakiji, a oni nastaviše sa šetnjom. Nedugo zatim se pojaviše mokri, prokisli, pa odoše, ja ostadoh ili odoh, ko bi to znao kad odavno više i nisam tu.
Stisla bešika. Ne mogu više, moram u wc. Ne mogu da nađem prekidač. Čija li je ovo kuća? Po nekim mojim poslednjim saznanjima trebalo bi da je Karamarkina. Neverovatna tišina me okružuje obmotana najtamnijim mrakom. Stvarno ne znam šta mi bi da se ovako napijem pred diplomski. I šta ću sad? Verovatno neću moći da zaspim više, a tek je četiri ujutru. Moraću u mraku da potražim wc jer su izgledi da nađem prekidač sve manji. U stvari mlatim rukama kroz mrak bez šansi i da se dignem. Pognuto dolazim do vrata ili je ovo tek neki uski prolaz. Svejedno, izlazim. Zapinjem za nešto, ruke jure ka oblicima, sve mi izmiče i padam. Prvo što čujem posle ovog potresa, umesto jauka, su zrikavci, a umesto bola osećam kako me miluje rosna Prokletijska trava. Konačno sam se uključio! Juče sam diplomirao, sad sam na Prokletijama, spavam u šatoru i jedva čekam da se vratim unutra nakon uriniranja pa da u svojoj novoj spoljnjoj memoriji marke Canon A530 power shot vidim da li je zabeležen moj noćašnji san.
Pregledao sam slike i odjednom je sve ovo postalo istina. E, da je samo to! Bilo je tu još dosta toga. Podizanje zastave uz pevanje himne u stavu mirno, izvođenje obrednih igara, druženje sa nekim ljudima za koje do ovog trenutka nisam znao ni da postoje... Njihovo postojanjebi mi bilo sumnjivo i dalje da ih ne okružuje dobro mi poznat pejzaž Prokletija. I sve to do pola devet uveče kad me je neko, verovatno, odvukao na spavanje.
Sa prvim jutarnjim zracima počeše likovi iz fotoaparata da se pojavljuju iz svojih šatora. Svi mi se javljaju kao da se znamo sto godina, a većini oči nikad video nisam. Pozivam ponovo u pomoć svoju spoljnju memoriju i tek onda sve dolazi na svoje mesto! Skoro sve, jer svi su već ustali, a mog sinoćnjeg najboljeg prijatelja, bar po fotografijama, nigde nema. Pokušali su sa nekom pričom o postojanju kampa speleologa Poljaka negde pod Podgojom, koji su sinoć, eto, bili ovde, a sada su opet tamo; ma nije ni važno... Mada, kasnije se ispostavilo da on stvarno postoji ovde negde u planini, da ga zovu Piću, a po načinu na koji on izgovara naša imena se odmah vidi da je sudbinski bilo predodređeno naše veliko drugarstvo. On Pop i Piću izgovara tako brzo i jasno da zvuči kao ponuda i odgovor: Popi, Piću.
Kud se dede onoliki narod nemam pojma, ali jedna grupa se vrzmala oko mene i u početku stidljivo, a kasnije sve agresivnije mi stavljala do znanja da im se ide na Trojan i da bi trebalo ispuniti sinoć im dato obećanje i odvesti ih tamo. Kad sam video u kakva su sve ljudi obećanja spremni da poveruju nisam imao srca da im bar jedno od takvih ne ispunim. Krenuli smo, oni u ubeđenju da idemo na Trojan, a ja do katuna na Ravnom ključu i vredne Reze. Ipak je kolektivna svest nadvladala moju mamurnu i, uz posetu katunu, odosmo do vrha Trojana. Usput smo kreirali devojku iz naših snova, kojoj je samo medved falio pa da, po uzoru na onaj vic o nastanku Bosanaca, nastane i ovde nešto slično. Na kraju smo morali da je ostavimo tu gde jeste zbog njene prekomerne težine, ali sam nešto kasnije dobio obećanje da će biti doterana u red od Gusinjskog vajara, harmonikaša i travara Rafeta Deljanina.
Svake večeri smo sedeli oko vatre i spaljivali gomile reči nartopljenih alkoholom kako bi im makar malo dali materijalnog postojanja i uključili ih u proces kruženja materije i energije. Možda one u tim trenucima zvuče zabavno, besmisleno, ali smo im mi dali šansu da se u kruženju sudaraju, spajaju i stvore nešto lepše i veće, nešto što će ostati iza nas. Tako se iz večeri u veče pojavljivalo sve više pripijenih parova, mladih i još mlađih, a sa tabora se odlazilo u, pre dolaska ovde, nepoznatim pravcima.
Par dana smo naporno planinarili, vrućine su postajale sve nepodnošljivije. Dogovorili smo se da odemo do Plava, Plavskog jezera. Tako i uradismo. Umesto pravo na jezero kombi nas odveze do samog Plava. Iako, sad već, godinama dolazim ovde nikada nisam svraćao u Plav. Čim sam izašao iz kombija videh koliko sam grešio. Odjednom mi se više nije išlo na jezero. Plavske ulice, kuće, dzamije i kula Redzepagića, a tek kafanice i planine koje ga okružuju su me kupile na prvi pogled. Svi su otišli na jezero, ja sam Plavom nastavio sam kako bi što bolje osetio svaki njegov kutak. Išao sam ulicama od kafane do kafane, ispijao kafe, jeo ćevape, razgovarao sa nepoznatim ljudima (naravno, a s kim bi drugo?).Uživao sam pri svakom koraku, gutljaju, zalogaju i u svakoj reči. Odjednom mi je čak i kartica fotoaparata bila puna, a Plav je i to rešio, odnosno jedini fotograf u čitavom ovom kraju.
Naravno, sve ovo me je prilično iscrpelo pa sam se, nešto pre zakazanog vremena, jedva dovukao do jezera. Voda nije bila ništa hladnija nego što je ovde inače, ni toplija. Uskočio sam, otrežnjenje je brzo došlo. Za njim i san kao pravedna nagrada punoj i umornoj duši, a prema ovdašnjoj narodnoj izreci „san je teži od rada". To zna svako ko se nije probudio, dodao bih ja.
Još nekoliko dana prodje u usponima i nekoliko noći u dimu. Većina ljudi bi da vidi Popadiju, Talijanku, Volušnicu, već je vreme rastanku za mnoge a ne videše ono najbliže. Krenuo sam sa njima pošto se ispostavilo da sam jedini u čitavoj grupi koji je uopšte bio gore. Godinama mi je želja da se okupam u vodopadu pod Popadijom, što ću sada i realizovati. Grupu ću stazom uputiti na vrh. Bar ovu je nemoguće promašiti, zalutati ovde je misaona imenica (ili glagol). Doveo sam ih do pod vodopad, uputio na stazu i sad idem sebi da ugodim.
Presekao sam stenu po kojoj je voda klizila stazicom koja je bila jedna od mnogih i stigao od staze do vodopada za tren. Oslobođen stvari koje nas izoluju od prirode predadoh se ledenoj vodi na podnevnom suncu. Tuširanje pod ovim prirodnim tušem trajalo je u nedogled. Osećao sam kako će mi se pod naletom pluća razleteti rebra. Milina mi se pela uz kičmu i ispunjavala sve nervne veze u mozgu. Boje su se razlivale pred očima, planine se razmicale, pa se nadvijale nadamnom. Mora da su tako dani prošli.
Bez predstave koliko sam se stvarno zadržao pod vodopadom obukoh se i krenuh nazad. Pažljivo sam pogledom tražio stazicu kojom sam došao, ali nije je bilo. Ne samo te, nijedne stazice više nije bilo. Put preko krušljive, suviše nagnute stene je izgledao nemoguć. Ali ipak sam veoma lako dovde došao! Krenuo sam polako uza stenu čučeći, nisam mnogo odmakao napred, nisam mogao ni da se vratim. Spuštam se malo, vraćam se na početak. Krećem malo višlje, pa malo niže, nikako ne ide. Preznoji sam se već nekoliko puta. Prvi put sam pošao u patikama računajući na laganu šetnju, a vidi sad, sam ih ovde psujem kao da su one izabrale da budu obuvene!
Nekako je krenulo. Oštri lisnati komadi stene me dobro drže. Poneki se iščupa iz klizave zemlje, dobro napredujem. Hvatam se „iza ćoška", izgleda u osinjak, već mi šaka trni od ujeda. Razmišljam o tome da se pustim i otklizam niz padinu do bukvi. Desetak metara, nema više. Pored bukvi bi mogao ka stazi, do njih ne mogu. Bar ne bez posekotina i poderotina. Ako me ne zaustave bio bih gozba za gavrane, kojih je na nebu sve više. Gledam, hvatam, prepinjem, na ivici živaca i snage stižem do staze. Da li je vredelo ove muke? Uz malo kraće razmišljanje : da. Hoćeš li ponovo? Bez razmišljanja: ne!
Do šumarka na prevoju između Popadije i Ravnog ključa stižem u magnovenju. Ležem u hlad, srce mi lupa toliko da majca poskakuje. Pred očima mi se nižu kolone crnih pečata. Sada me je tek stigao strah. Dobrih pola sata sedim i odmaram. Tek sada se setih ostatka grupe. Vidim da oni ovuda nisu prošli, a ovo je jedina staza. Pojma nemam gde bi mogli da budu. Ustajem i polako krećem grebenom na Popadiju, sve vreme posmatram ne bi li ih negde spazio. Nemoguće je izgubiti grupu na Popadiji leti bez magle, ali ipak...
Iza poslednjeg prevoja pod vrhom vidim divokozu (?). Šunjam se da bih je uslikao iz što već blizine. Borovnice me grebu dok puzim potrbuške. Još malo, glava mi izviruje na prevoju. Do vrha čitava padina je prekrivena , ne divokozama, već običnim alpskim kozama. Ima ih preko sto. Vidim čobana koji stoji na Talijanki sa planinarima. Ponovo osećam olakšanje kao pod vodopadom. A ispala zbog koza? Ma sad je u drugom planu, važno je da smo svi tu.
Grupa je, naravno, izgubila stazu, a pošto im je vrh bio odmah tu, nadohvat ruke, krenuli su pravo uza stranu. Na sreću svi smo stigli živi i zdravi. Produžili smo dalje ka domu preko Volušnice.Greben smo lako prešli i stigli na vrh taman pred zalazak sunca. Ispostavilo se na posletku da je ova bezazlena šetnja prerasla u ozbiljnu turu. Kako bismo prekratili put nismo sledili utabanu stazu kroz travu nego, po nečijem nagovoru (ko poznaje ovu padinu), krenusmo šumarkom niz priličnu strminu. Maja je već primetno vukla nogu pa joj se Braćela pridružio kao ispomoć za silaženje.
Išao sam na čelu kolone i birao najprikladniju putanju kroz šumu kad, odjednom, dve noge, u želji da me prestignu, izdadoše telo koje svom silinom tresnu na najlepši deo. Bio je to još jedan potencijalni problem, ali prilično lakši od Maje (za nošenje). Jedno lepo dupe tresnu preko šušnja i koliko sam mogao videti lepota mu se ne naruši. Ispod helanki je verovatno druga priča, koju ću ja teško ispričati. No, Ivana lako i bez mnogo kuknjave nastavi dalje. Dokopali smo se šume i staze ka domu u sumrak.
Pod krošnjama se sumrak još odavno ugnezdio i svojim sivilom pokušavao da nam zakomplikuje ovaj kratak deo puta do doma. Pored svega Feđa je primetio neko neobično kretanje po lišću na stazi, u početku samo njemu vidljivo. Napokon ga svi ugledasmo i nakon duže rasprave odlučismo da ga ponesemo u dom. Pouzdano niko nije mogao da kaže šta je to, ali je definitivno bio ptić. Nazvali smo ga Živko, a kasnije smo mu dodali još dva prezimena, po pronalazaču i tutoru, Fedorov Veljković. Sve zajedno zvučalo je prilično dobro. Ostalo je još samo da otkrijemo čime se hrani.
Sledećeg čitavog dana, mi što ostadosmo, prikupljasmo drva, i bube za ovog našeg nsretnog Živka. Što je taj mogao da pojede! Iako veličine vrapca bez problema je gutao muve, razne tvrdokrilce, skakavce, pa i čitave obade, jedva nešto manje od glave mu. Kad se najede uobičajavao je da mi se, valjda u znak zahvalnosti, posere u ruku u kojoj sam ga držao radi grejanja. Zatim bi izmedju moje dve šake zaspao kao pod majčinim krilom. Sačinili smo mu gnezdo u jednoj kutij, dovoljno prostranoj i bezbednoj za njega.
Usput je neko došao na idejuda bismo mogli i sebe pogostiti skakavcima, čisto da bi se bolje upoznali sa Živkovim navikama. Zagrejali smo ulje na šporetu i onako žive ih ubacili u šerpu. Vrelo ulje učini da ih život brzo napusti, a poklopac da ostane i kruži po šerpi. Za kratko vreme imali smo gomilu prženih skakavaca u moči života. Meni su imali ukus na smoki i dimljenu ribu, nešto između. Sad sam i sam zašto je sin Živko onako halapljivo gutao bube. Odlični su.
Kad smo već kod insekata, da pribeležim i Iljovu (Duraković) priču iz detinjstva. Oni su čuvajući goveda u ovim krajevima imali jedinstveno takmičenje. Hvatali su obade, koji su u letnjim mesecima na Prokletijskim pašnjacima prava napast, nabijali im slamku sasušene trave u prkno i puštali ih da lete. Pobednik je bio onaj čiji obad najdalje odleti. U neverici uhvatismo jednog obada, ubodosmo ga slamkom u prkno, i on odlete mašući nam istom. Nakon ovoga ostavili su nas jedno vreme na miru.
Pošto je u nekima od nas postojao strah da kutija nije dovoljno dobar zaklon odpuhova i zmija, odlučili smo da Živka, sa sve kutijom, smestimo u frižider. Ovo mi je bilo suludo, jer sam mislio da u frižideru, koji naravno ne radi jer ovde nema struje, neće biti dovoljno vazduha za njega. Ali bio sam nadglasan...
Učinilo mi se da čujem potmulu tutnjavu, a onda nagli prasak! Skočio sam iz kreveta. Kao da je neko nogom razvalio vrata. Sedeo sam na krevetu potpuno mokar, srče mi je ludački udaralo, znoj mi nije kapao već curio sa lica. Posmatrao sam stepenice uz koje se pela svetlost. Mesečeva svetlost. Svetlost na stotine punih meseca kao da je formirala stub. Počeo sam da jecam i vičem nešto nerazgovetno. Ivana, koja je spavala tik do mene, Preplašena mojim urlikom u noći, čudila se šta joj to opisujem jer nšta od toga nije čula, ni videla. Groznog li sna! Mislio sam da ustanem i proverim prizemlje. Svetlost je iščezla sa Ivaninim rečima. Mora da je mora.
Buđenje 24.07. je donelo veliku tugu u naš kamp. Živko, koji požive taman toliko da nam svima uđe u srca, pređe noćas u opoziciju samom sebi, a to mu je verovatno najteže palo u životu! Teže i od ispadanja iz gnezda. Sad znam, njegova duša je svetleći napustila dom što me je trglo iz najdubljeg sna, da ga ispratim na večni počinak. Ipak ja sam mu bio staratelj. Saznao sam kako je izgubiti nekog svog. Slava mu.
Sahranili smo ga istog dana ispred doma uz sve počasti. Čak je i zastava spuštena na pola koplja. Svi su ga suzama ožalili. Sahranjen je po pravoslavnim običajima. Ostali smo mu dužni sliku na spomeniku i epitaf, tom našem Živku Fedorovom Veljkoviću. Večna će misterija ostati od čega je umro. Dolinom su kolale tri teorije: I da onnije imao šansi da preživi tako mali bez prirodnih roditelja (po Braćeli), II da je umro od prejedanja insektima (po onima koji su bili za to da se stavi u frižider), III da se ugušio u frižideru usled nedostatka kiseonika (po onom koji je bio protiv zatvaranja u frižider).
Sutrašnji dan nam je doneo nove drugare. Planinari iz „Rudar-geologa", sa prijateljima pridružiše nam se u dolini Grbaje. Sve porodični ljudi, dugogodišnja ekipa kakvu bi čovek samo poželeti mogao da sretne, ili da sa svojim društvom izraste u nju. Ubrzo su postavili tronožac, obesili kotlić, založili vatru..., dalje nema potrebe pričati, sem da su pristigli Petar i Poljaci.Veče zamalo da neprimetno sklizne u noć i odvuče nas za dimom ponovo iznad oblaka, ali grmljavina, munje i kiša nas oteraše u dom.
Skoro svi od prvobitnih taboraša produžiše dalje, tako da mi je ostalo još danas da ispratim Semira i Ivanu. On ostade u Gusinju, ja sa Ivanom produžih do Plava gde ona ostade u kombiju za Podgoricu, a ja se uputih ka fotografu zbog čišćenja memorije, uz obećanje da se vidimo u Kragujevcu čim pre.
Otišao sam pravo kod fotografa. Dočekala me je njegova žena rečima da on spava svakog dana od četiri do sedam i da ga ne sme buditi. Fotograf je samo jedan i spava popdnevni san! Nema šanse da prebacim karticu na disk pre sedam. U ovom slučaju se vidi čar malih mesta. Fotograf će odlučiti kad ću da se vratim u dom, gde ću da večeram, itd...
Za razliku od prošlog puta sad sam se zakucao pravo u „Evropu". Ponovo se kvari vreme. Teško da ću uz Vezirovu bradu. Negde kod drugog piva nebo se provali. Kiša je lila, kapljice malo manje od pesnice dobovale su po tendi. Ulice su u momentu opustele. Nas par u kafani kao po komandi pređosmo svi za jedan sto u centru. Tenda je odolevala. Gromovi su parali nebo, Visitor ih je upijao. Nestalo je struje, kiša ne jenjava, prošlo je sedam. Čitavo popodne čekam i sad kad sam na pragu nestade struje. Izgleda da će ovo biti uzaludan put. Pijem peto, šesto pivo... Ko li ovo plaća? Ako uskoro ne odem odavde u Gusinje stići neću, a tek u Grbaju...
Stopiram i iz dva puta stižem u Gusinje. Ovde je kiša stala. Ulazim kod Evlijana u kafanu, nailazim na veselu družinu: profesor Sreten (Praščević), Jasmin (Bektešević) i Dritan (Bunejaj iz sela Selc u Malesiji - Albanija). Uz razgovor i gomilu piva prođe ponoć. Profesor je pričao o nekom čoveku kome su ptice pokljucale i srušile garažu od pržine (peska) jer nije stavio cement u malter, već samo kreč, kako on ima bele ribizle i višnje za koje ptice neznaju šta je te mu ih ne jedu i bog sveti zna šta sam sve čuo te večeri.
Jednom rukom se držim za naslon od stolice, drugom sam oslonjen o sto. Jasmin odlazi poslednji, sa kelnericom. Zaključavaju me u kafani. Spasio sam se puta do Grbaje u mrkloj noći. Spajam četiri stolice, perem zube, otvaram vreću i ležem. Čovek koji ne postoji gleda kroz prozor. Još gori od njega ulicama hode. Za njegovo prisustvo niko sad ne mari, a tek on za njih...
Probudih se gde i omrkoh - u kafani. Buđenje u kafani je u najmanju ruku lepo. Jasmin je baš poranio, nema još ni šest ujutru a posle Crnogorci lenji. Na stolu me je već čekao prženi teleći mozak, pršuta, kafa i pivo. Bilo gde da sam se probudio samo gore bi bilo.
Popodne i ceo sutršnji dan sam odmarao. Trećeg dana „Rudari" krenuše na Očnjak. Pošao sam i ja sa njima do Podočnjaka, pa dalje na Podgoju. Sa mnom su išle neke od njihovih žena nespremne za uspon tipa Očnjaka. Iz daljine se čula potmula grmljavina. Kako smo se približavali vrhu, grmljavina je bivala sve bliža. Sa vrha se one vratiše nazad. Nastavio sam sam ka Vezirovoj bradi i ASAKovom speleološkom kampu. Oblaci su se sklopili sa svih strana, znao sam da nema mnogo vremena do kiše, ali tačnu stazu za spuštanje nisam znao. Odlučio sam da idem grebenom što brže u nadi da ću pronaći neki procep kojim bi se mogao spustiti pre nego li me pogodi grom. Trava na desnoj padini je bila visoka preko pojasa, levu stranu sačinjavaju uglavnom vertikalne litice. Grmljavina je sve jača. Tu je iznad mene. Morao sam da se sklonim sa grebena. Ušao sam u travu, ali sam s vremena na vreme izlazio na greben kako bi se što bolje orijentisao, pošto sam pre par godina prošao ovim putem iz pravca Vezirove brade. Napokon sam prepoznao put.
Stigao sam do speleologa malo pre kiše. Spavali su. Niko se ne naljuti što ih budim. Prve kapi kiše su dobovale po šatoru. Gromovi su se lomili preko Podgoje i Ljuljaševića. Bio sam tamo pre pola sata. Sad sam bezbedan pod platnom posmatrao kako se kapljice razbijaju na mnoštvo manjih o okolne stene. Poteče i „Prvijenac". U miru se krčkao ručak na primusu dok su kapljice kiše uporno nasrtale na šatorsko platno koje je odolevalo, odbacujući ih po okolnim stenama. Razbijene kapi su se ujedinjavale u male tokove koji su brazdali zemlju ka šumi. Nakon prve flaše „Prvijenca" i valjda ručka zaspasmo.
Kad smo se ponovo probudili kiša je bila kilometrima daleko. One naše kapljice, kapljicinih kapljica će postati Lim, Drina, Sava, Dunav i na kraju ćemo opet platiti da bi se kupali u njima kad postanu Crno more. Petar je odnekud stigao. Pokupili smo višak namirnica i odneli ih tu dole u katun kod jednog Albanca iz Vusanja. Ugostio nas je sirom, mlekom, kajmakom, rakijom, a mi, da svi domaćini oko nas ne pospaše, ko zna dokle bi tamo ostali.
Jutro je osvanulo vedro. Prvi put sam u Prokletijama prespavao u planini. Magla je pritisla Plav, Gusinje i okolinu, spasila se samo Vezirova brada koja iz magle štrči kao dzin i daje nagoveštaj postojanja zemlje ispod. Naravno, mi smo tu, ni na nebu ni na zemlji.
Dok su se svi izbudili kamp je počeo užurbano da nestaje pošto je pretila nova kiša. Tri osamarena konja su mirno čekala da na njih bude nabačeno nekoliko stotina kilograma opreme. Hranili smo ih zaostalim hlebom koji su oni gutali u dva zalogaja. Pri kraju pakovanja kiša se pojača. Krenuli smo, konji su se klizali po raskaljanim stazama. Ni sam neznam kako svi stigosmo celi do Ali-pašinih izvora.
Jedva da smo rasamarili konje kad poče pljusak. Ubrzo se pretvori u grad. Potoci su lili sa strehe bivše kafane na Ali-pašinim izvorima. Vetar je nosio kišu u zavesama. Nije se videlo ni pet metara od terase. Ličilo je na potop sve ovo, a onda, iznenada kao što je i počelo, stade. Sunce i duga smeniše oblake, na kijmet su podsećali samo razbacani komadi leda i promrzli planinari i speleolozi.
Sveti Ilija je osvanuo, poštovani svetac među življem ovog kraja iako su svi muslimani i katolici. Kako bi izbegli još par dana ostanka Petar i ja poranismo da napustimo Gusinjski kraj. Ponovo sam bio u svojoj diplomskoj odeždi. Teško da bi me sad prepoznao neko od ovih što me sretahu ovih dana po Plavu i Gusinju.
U Beranama na klupi autobuske stanice nađoh čokoladicu do pola pojedenu. Nožem odvojih obgrizak i onako svečan ponudih odrpancu do sebe da podelimo ovo i zajedno učestvujemo u sladostrašću. Petar prihvati i pošteno podelismo nečiji kusur. Lep prizor sa strane gledan; mladić svečano odeven uzima sa klupe čokoladicu i deli je sa prljavim, pocepanim skitom. Iz njihovog daljeg ponašanja reklo bi se da je ovo početak jednog lepog prijateljstva. Što bi iko morao da zna da ono traje već godinama...
U Kragujevac, beše, odoh...
7.-9.1.2007.
Straža, prijavnica Belog i Starog dvora
Beograd
Darko Veljković |
