|
Krenuli smo uzbrdo. Sve neki nepoznati ljudi i ja. Sinoć me izdadoše. Nisam siguran dokle će me danas dovesti. Legli su u 21:30 prethodne večeri i ostavili me na cedilu. Ocedio sam se na pravu stranu, pa sam, uz Merlo, dobio i pozivnicu za svadbu na 30.06. vo Tetovo.
Zaostajao sam od samog početka uspona. Tragovi u snegu su mi to omogućavali. Prohladno jutro sa izgledima za izuzetno lep dan nije me teralo na žurbu. Naprotiv, svaki trenutak sam želeo u svom fotoaparatu, kad me već pamćenje sve više izdaje.
Brzo smo napredovali uzbrdo. Ubrzo se skinuh u majicu sa kratkim rukavima. Od samog početka uspon je oštar. Sneg nas još uvek drži na površini. Vetar obećava da će tako biti i ubuduće. Za mene iznenada sa desne strane ukaza se Vrtop! Moj prvi vrh preko 2000 metara visine. Nisam ga prepoznao, rekoše mi da jeste. Poverovah.
Put i dalje vodi uzbrdo. Krenuli smo sa 1750 metara i nikako uzbrdica da popusti. Trudim se da ostanem bar desetak metara iza grupe. To ne iziskuje nikakve razgovore i omogućava potpuno uživanje u ovom krajoliku belog i plavog carstva. Priroda je nevino belilo snega delila sa nama uz najlepše nijanse plavetnila neba. Svoje sive kašmirske šalove je bezobrazno prevlačila preko kupa vrhova Bakardana i Titovog vrha.
Potpuno zaokupljen lepotom zimskih motiva Šare izlazim na vrh Ceripasina taman na vreme da se slikam sa ostatkom grupe i pojedinačno sa najlepšim predstavnicima. Nastavak puta je podrazumevao prelazak grebenski Orlove karpe pa spuštanje podno Bakardana. Razmišljao sam da odustanem. Dosta mi je i ovoliko, a opet nešto me je vuklo napred. Nastavljam.
Većina grupe je bila za to da obiđemo Bakardan i nastavimo izohipsom ka Titovom vrhu. Ako nešto ne volim na planini to je izohipsa na velikoj strmini po snegu. Ovde je strmina bila prilično velika. Nas petoro odluči da, uprkos svemu, idemo na vrh. Oni zbog još jednog vrha, a ja protiv izohipse. Vrh je već bio potpuno pod oblakom. Mi svi ovde tek prvi put. Vođa grupe odbi naš zahtev, ali veštim manevrom čitavu grupu kroz maglu povede u vis. Dok je vetar odradio svoje mi smo se već slikali srećni na vrhu.
Ostaje nam još Titov vrh, centralna figura našeg današnjeg pohoda i najviši vrh Šar planine. Spuštamo se niz veliku strminu. Propadamo u sneg do pojasa. Za desetak minuta izgubismo oko trista metara visine. Na sred livade u kotlini strci pločasta stena na koju se poređasmo zbog odmora. Silazak sa Bakardana beše baš naporan, srećom trajaše kratko. Sa ove strane uspon na njega bio bi poprilično teži.
Sad do Titovog vrha imamo ovih tristotinak metara, koje upravo izgubismo, i jos onu razliku od plus četrdeset i nesto. Usponom na prethodni vrh dobio sam neku neočekivanu snagu, kao da sam se tek sad probudio. Iznenada, pri početku uspona blokira mi levi primicač. Upornim hodom pokušavam da razbijem blokadu, ali tada blokira i desni i padam na leđa. Ostajem pored staze u borbi sa blokadama. Bol je uzasan, odbijam ponuđene mi lekove. Podižu me i polako kređem. Prestaje bol, naglo, kao da ga nikad nije ni bilo. Lako nastavaljam dalje. Sa strahom se pitam hoće li se ponoviti.
U tim razmišljanjima izlazim na Titov vrh, 2747 metara, na kome se nalazi kula po kojoj je prepoznatljiv u čitavom planinarskom svetu. Pogled je isti kao sa Bakardana, samo se ugao neznatno izmenio. Kula je puna snega i leda. Nakon sedam sati pešačenja vreme je za ručak. Ručkovi sa Vojvođanima su uvek gozba pa makar to bilo i na snegu na 2474 metara. Vodič Makedonac nas je uporno požurivao ali šunke, slanine, švargle i ostale đakonije održavale su naš duh na vrhu. Prođe dobrih pola sata dok nas ne ubedi da počnemo sa zatvaranjem cinija.
Do one pločaste stene spustismo se lako stazom koju smo već isprtili pri usponu. Već je tri posle podne, sneg je mokar i kvasi obuću. Sunce se gubi na horizontu, a sa hladovinom valjda će i sneg očvrsnuti. Mada, noge su mi već polumokre. Od stene nastavljamo izohipsom oko Bakardana, koji mi se mnogo više svideo od Titovog vrha, ne znam da li zbog toga sto sam bio manje umoran na njemu ili sto je za mene predstavljao iznenađenje jer nisam znao ni da postoji. Po običaju hodam poslednji u koloni. Ovi ispred mene su lepo proprtili stazu tako da se lako krećem.
Stižemo do Vakafske doline kroz koju je usečen kolski put koji se naslućuje ispod polumetarskog snega. Očekivao sam Popovu šapku iza svake krivine, ali me je iznova i iznova dočekivala belina Šarskih padina. Napokon ugledah zičaru, a nedugo zatim celo naselje i naš planinarski dom. Stigosmo konačno nakon dvanaest sati hoda, potpuno mokrih nogu. Nove cipele su neminovnost!
Iako je ručak bio odličan, večera bi još bogatija, uz neizbeznu supu naravno, koja u ovakvim situacijama vredi više od zlata. Večeras do deset svi odosmo na spavanje. Borba sa planinom potpuno nas je iscrpela. Od umora nisam mogao da zaspim odmah. Slušao sam kako moji cimeri sve ujednačenije disu... A onda najednom suze mi krenuše iz oba oka niz obraze. Vrlo brzo se uspostavi ujednačen tok. Sneg koji sam celog dana gledao poče da se otapa i teče iz mojih očiju. Zažmurio sam i tok prestade. Ali su se kapci ponašali kao brane, i to loše sagrađene, pa kad se skupi previše suza popustiše i potoci opet potekoše. Nisam znao šta da radim, nikoga nisam budio. Ni sam ne ustadoh iz kreveta. Ležao sam tako čitave noći i ravnomerno kvasio jastuk.
Čekao sam jutro, ono nikako da svane. Više nisam znao zmurim li ili gledam, sve je bilo mutno. Onda su drugari iz sobe ustali. Trebalo je ići na doručak, pravio sam se da spavam okrenut ka zidu dok nisu izašli. Pokušao sam da otvorim oči, ali nije islo. Uspeo sam to da uradim uz pomoć palca i kaziprsta, tek toliko da nazirem kuda se krećem. Čitav gornji deo glave iznad usana mi je otekao. Ovi prorezi, što su sad bile moje oči, me dovedoše do restorana. Tu se svi preneraziše kad me videše. Srećom imali smo doktorku i prave kapi među nama...
Naravno, za mene je akcija tog trenutka bila završena iako su ostala još dva dana i nekoliko vrhova. Sve te dane preležao sam u mračnoj sobi prekriven peškirom preko glave. Otok se skoro skroz povukao, a koža na licu je ispucala i otpadala u komadima. Ni kapci ovoga nisu bili posteđeni. Prisustvovao sam početku snežnog slepila. Ipak, sve se dobro završilo.
Poslednji dan proveo sam u Skopju sa Tanjom koja je dan kasnije pokupila previše belila u očima. Onda je došao voz i ...
Darko Veljković |
