Раде нам обећа лагану туру по Ваљевским планинама, Таорска врела, Дреновачки кик, лагана шетња, воз. Главнина групе је кренула из Београда возом, Шоми и ја из Краљева такође возом, а Селак, Ивана и Дуле су већ чекали на станици Дреновачки кик. Касније су колима стигли Станко, Чаробница, Карамарка и Пеђа; али смо ми већ одмакли узбрдо.
Пријатан, сунчан дан. Доста познатих лица која одавно не видесмо у планини и лопта, све је обећавало добру акцију.

Put smo naslućivali i to veoma dobro, tako da prilično brzo stigosmo do nekih markacija, a onda je sve već bilo lako. Mada, ni do ovog prevoja se ne namučismo mnogo. U podnožju vrha Drenovački kik, 940 metara, odigrasmo fudbalsku utakmicu ne bi li se danas malo oznojili. Pojma nismo imali koliki nas put čeka do Taorskih vrela. U tom smislu Radetova stohiljadarka je nešto govorila, ali kome je to sad ovde bitno. Naša ekipa je na kraju uspela da izvuče nerešeno (2:2) - na kvarno.

Pošto Milica razbuca dečake na livadi krenusmo zlo-nevoljno za njom i njim. Ubzo smo prošli pored planinarskog doma p.d."Vis" iz Lazarevca i lovačkog doma "Lajkovaca". Onda se pred nama otvori prostranstvo. Put je vijugao planinskim padinama, mi ga pratismo. Nigde naselja, ni hladovine. Polako i razgovor zamire...

Odjednom ispred nas iskoči prodavnica "Pobeda", o dani slavlja i veselja. Konačno posedasmo da ručamo. Pod razgranatim orahom je seosko stanovnistvo cvrsto držalo svoje pozicije. Nama je dovoljna i livada pored prodavnice. Taman kad nam je bilo lepo neko od meštana reče Radetu da verovatno nećemo stići na voz u 18:00, a sledeći je tek u 4:00. Krete panika, brzinsko pakovanje, Milica se naoblači a munje je nagonise u trk! Dok se mi snađosmo većina ljudi nestade.

Krenuli smo za njima brzinom koju su nam dopuštali puni stomaci. Pratili smo ih, ali nikako ih nismo videli, kako će se kasnije ispostaviti i nećemo nikad više. Prolazili smo kroz selo Taore, ali pošto smo već kasnili na voz nismo tražili vrela. Prešli smo preko mosta iznad vodopada i stigli do sigoseka (kopa bigara). Odatle nastavljamo dalje putem, pa pored reke u livadu, onda staza vodi desno, i ugnezdismo se u udolinu između tri brda. Ovde se put završava. Peđa i Selak odoše u izvidnicu na dve strane, a nama ostade da uživamo u pogledu.

Ljubičasti žbunovi vresa su se smenjivali sa tek ozelenelom travom. Plavim nebom su promicali beli i sivo-beli oblaci. Dva gavrana su potpuno slobodno kružila iznad nas lebdeći na povetarcu. Tek ponegde je iz trave izranjalo stenje, a pre-neki-dan otvoreni pupoljci su nudili razne nežne nijanse zelene boje... I baš tu u one kojima je ovo prva akcija krete da se uvlači panika. Te gde ste nas ovo doveli, gde nam je vođa, šta je sa putem, gde su vrela, a voz !? I šta sad i kako dalje...!?, i lepo neko predloži da ga udarimo.

Opet, nama se nije ni žurilo, voz još uvek nismo otpisali, ali nemamo ništa protiv ni da nam pobegne, bar mi iz "Palanke" i "Radničkog". Peđa je saznao kuda dalje od nekog čobana koga nađe pri vrhu brda pa se vratismo do vodopada, a onda pravim putem dalje. Tu odmah nam jedna baka reče da do stanice imamo sat do sat i po hoda; taman nam je toliko prostora i časovnik ostavljao. Valjalo nam je sad popeti se na jedno brdo, pa, kako se ispostavilo, sa njega sići i tu prođe sat, i jos malo.

Već smo bili poprilično umorni od ove jurnjave sa vremenom kad pri dnu brda nabasasmo na jednog starinu. Izložismo mu slučaj i želju za vozom, a on na to pokaza na crkvu (koja se tek nazirala na susednom brdu) i rece "Da ste kod one crkve pa ne bi stigli na taj voz". Po nekoj mojoj poceni do crkve je imalo bar pola sata hoda; do dolaska voza u stanicu nam je sad ostalo još pola od tog vremena, a kako stari reče od crkve do voza ima još pola sata.

E sad je stvarno dosta trke! Selak, Ivana i ja sedosmo na livadu, večera - pala je odluka. Ovi Radetovi entuzijasti nas požuruju i bodre da nastavimo. Moguće je da stignemo na voz ako bude kasnio, ali mi smo odlučili da uzmemo sudbinu u svoje ruke. Pa neće valjda našim vremenom upravljati Srpske železnice. Ovi, zbunjeni, nastaviše svoju trku. Odoše drugari, zure na voz; vidimo se na stanici pošto mi ne možemo da stignemo. Čuvajte je da ne bude prazna.

Uto nam se pridruži i ostatak ekipe iz "Radničkog" koju je na stanici čekao auto. (Karamarka, Sneža, Čarobnica, Stanko i Peđa) 
Čarobnica : "Zar vi nećete da požurite da stignete na voz?"
Ja : "Zar ti mi ličimo na takve budale?"
Opušteni večerasmo, kad odnekud iskoči Lav litarski, za njim polako Kolzec duplo manji, a onda i litar/litar. Šta ti je uživanje u nigdini. Sa pristojne udaljenosti onaj starac je sve ovo posmatrao i ko zna kakve predstave kombinovao po glavi. Stajaše tako dok sunce ne zadje i ne postade hladno. Zbog toga i mi krenusmo dalje.

Odmorni i raspoloženi stigosmo do crkve. Tu odmah pored se nađe kafana koja je, za razliku od crkve, bila otvorena. Te mi, kud ćeš, sta ćeš, ajd' u kafanu. Naručismo piće, kelnerica ode do prodavnice da donese (uvek sveže), i prilično lako uspostavismo kontakt sa ostalim gostima. Naravno, sve sami zenici već prilično podbuli od pića, zdravo rumenih noseva. Pitaju jel' mi sa Povlena; mi nemamo pojma držimo se naseg Drenovačkog kika. Stvarno, niko od nas se do sad nije ni zapitao na kojoj smo Valjevskoj planini bili. Čude se otkud mi ovde kad do njihovog sela, a rekoše Radevac se zove, još ni Sveto pismo nije stiglo. Stanko na to zapisa da mi pomalo ličimo na Hristove apostole. Još nam rekoše da do voza ima još deset kilometara do Kosjerića. "Ali nama treba stanica Drenovački kik!?" " Au, dotle nemoj ni da pitaš!", bi odgovor koji nikog od nas ne obradova.

To na kraju izadje nešto manje od sat vremena, a ceh u kafani (četri spricera, kafa, sok pivo i rakija) 230 dinara (nešto manje od tri evra). Dule nas je sačekao na stanici, ostali su otputovali pre dvadesetak minuta, pošto je voz kasnio tri sata, skoro. Ispratismo i ovo petoro kolima, tako da nas četvoro ostade da čeka voz u četiri i da se dimimo na bukovini. Selak i ja smo čuvari vatre, a Ivana i Dule spokojno spavaju, sve u nadi da ce stići i stati neki voz u stanicu Drenovački kik noći gospodnje 02.04.2007. (Sad već nije više dan šale).

Darko Veljković