Period akcije: 15-17.02.2008.

U akciji je učestvovalo 17 planinara.

Plan i program je ispunjen, sem obilaska Rajkove pećine, za koju realno nismo imali vremena.

Prvi dan - 15.02.2008.

Grupa je krenula nešto posle 08:00 autoputem ka Paraćinu. Vreme je bilo oblačno- sitna kiša koje se malo meša sa snegom. Kratak odmor na benzinskoj pumpi i skrećemo prema Zaječaru. Vreme se poboljšava, čak i Sunce uspeva da se probije kroz oblake. Ispred ulaza u Gamzigradsku Banju dočekuje nas direktor Narodnog muzeja Zaječara, g-din Bora Dimitrijević, koji nas sprovodi do arheološkog lokaliteta Feliks Romulijana, jednog od četiri rimska carska grada u ondašnjoj Srbiji. Sa žarom kakav poseduju samo najveći entuzijasti g-din Dimitrijević nam slikovi1to opisuje ovaj carski grad iz III veka naše ere i njegovog imperatora Gaja Galerija. Zatim odlazimo u Narodni muzej u Zaječar, gde je smešten najveći deo vrednih iskopina iz Romulijane. G-din Dimitrijević nastavlja svoju priču, i mi bi smo mogli da ga slušamo čitav dan, ali vreme nam je ograničeno pa moramo dalje. Zahvaljujemo se g-dnu Bori i želimo mu da uspe u svojoj nameri da Srbiju predstavi kao zemlju gde je rođeno čak 17 rimskih imperatora! Krećemo ka Rajačkim pimnicama putam ka Negotinu. Na pola puta skrećemo ka selu Brusnik i onda vijugavim putem nekako nabadamo do Rajačkih pimnica. Usput prolazimo kroz pusta sela, tipičnog izgleda za ovaj deo Srbije. Stare kuće građene u prepoznatljivom stilu i nove kuće bojene u razne vesele boje poput, plave, narandzaste, drečavo zelene sa lavovima, orlovima, labudovima i ostalim živuljkama na kapijama. Jedno im je zajedničko-nema žive duše i svuda su polepljene umrlice, ali zanimljivo je da su sve njive uz put uredno poorane i obrađene. Konačno stižemo u pimnice. Ovo je zaista „srpski Sveti Stefan“! Kamene kućice na brdu iznad sela Rajac nadzidzgane jedna do druge prosto plene svojom jednostavnošću i lepotom. Obilazimo pimnice, probamo vino iz velikih buradi. Ljubazni domaćini nas nude da probamo njihovo vino. Ulazimo u jednu od pimnicama gde se čuje pesma vika i graja. Tamo je Kanda sa „podmlatkom“ Radničkog-Stanko, Djole, Aca, Sandra, Rača, Milica, Čarobna, Dulević. Ekipa je podgrejana, mi sedamo i brzo ih sustižemo. Domaćin neprestano toči bokale vina neko donosi harmoniku i nastaje totalni haos..U neko doba stižu Dunja, Pop, Goran i Vanja.Nekako odlučujemo da krenemo ka našem prenoćištu. Do Negotina stižemo bez problema, ali ka Majdanpeku je bilo potrebno svo umeće orjentisanja jer nigde nema saobraćajnih znakova koji bi iole normalnog i pismenog vozača uputili na pravi smer. A ni usputni prolaznici se nisu pokazali Bog zna kako od pomoći. Posle silnih peripetija i seoskog puta, izlazimo na magistralu i stižemo do naše Crnajke oko 23:00. Ljubazni domaćini nas raspoređuju po kućama i mi odlazimo na zasluženi počinak.

Drugi dan - 16.02.2008.

Osvanuo je divan i sunčan dan. Domaćini su nam spremili domaće slane palačinke za doručak. Baba Ikonija i deda Bora su nas ponudili kafom, rakijom i čajem. Krećemo u smeru ka Negotinu, i kod sela Štubik skrećemo levo putem ka manastiru Vratna. Predeo je divan. Smenjuju se naizmenično, sela, livade, oranice i šume... Prolazimo selo Vratna, i dok ulazimo u lovački rezervat dve vitke srne nam pretrčavaju put i beže u šumu. Na kraju puta naziru se krečnjačke stene i manastir Vratna koji prosto obasjava svojom belinom. Sačekuje nas ljubazna monahinja koja nam kazuje najosnovnije stvari o manastiru iz 14. veka, zadužbini Cara Lazara. Penjemo se obeleženom stazom uz šumu iza manastira i spuštamo se u kanjon reke Vratna. Već posle 20 minuta zastaje nam dah od lepote. Pojavljuju se dva divna kamena mosta tj., prerasta koje je reka dubila vekovima kroz stene. Ljudi oduševljeno škljocaju fotoaparatima i rasturaju se na razne strane ne bi li istražili svaku stopu ove lepote. Makarije se vraća kao pravi lovac-sa trofejom. Naleteo je na izvanredan primerak otpalih rogova jelena.

Ostavljamo preraste i krećemo ponovo prema pimnicama. Usput svraćamo u Negotin da se upoznam i uspostavim veze sa negotinskim planinaskim društvom „Deli Jovan“. Dočekuje nas Boban i kao pravi domaćin provodi nas kroz Negotin pokazujući nam gradske znamenitosti: kuću Stevana Mokranjca, Hajduk Veljkov grob itd..Odlazimo u restoran „Hajduk Veljkov raj“ na toplu čorbicu, a zatim krećemo ponovo u Rajačke pimnice. Biramo, probamo i komentarišemo kvalitet kao vrsni poznavaoci vina, iako pojma nemamo i na kraju svako kupuje po koji litar od gazda Mihe i profesora Paje. Posle vina red bi bio da probamo jagnjetinu pa krećemo put Štubika u posetu gazda Branetu . Upadamo u pun restoran ali opet ljubazni domaćini se sami sklanjaju (ne znam da li baš zbog toga što su lepo vaspitani ili smo im mi izgledali malo onako..) i umesto jagnjetine dobijamo 3kg ovčetine na žaru(bez koski), gomilu salata, hlebova sireva, pića i ostalih jela. Pijucka se vino i raja se opušta, kreće pesma, recitatorska sekcija, zabava itd. Na jedvite jade odlučujemo da je vreme da se pođe i tražimo račun. Verovali ili ne suma sumarum 5.260 dinara za 16 osoba! Živeo gazda Brane, doći ćemo opet! Dolazimo u Crnajku i odlazimo na počinak, jer nas sutra čeka uspon na Deli Jovan.

Treći dan - 17.02.2008.

Opet je osvanuo divan sunčan dan. Baš imamo sreće, jer po vestima iz zemlje svuda pada sneg, duvaju orkanski vetrovi i čak je bio i jedan zemljotres.

Malo pre 08:00 grupa od 12 ljudi kreće sa našim lokalnim vodičem Dragijem Nikolićem i sinom mu Nikolim na Veliki goli vrh. Usput prolazimo pored njegovog salaša gde mu žive majka i deda od 84 leta. Živahan i okretan starac nas dočekuje i pokazuje svoje imanje. Svaki objekat na salašu je autentičan i star barem 50 godina. Tu je čak i vodenica. Penjemo se uz put iznad salaša i izlazimo na zaravan gde se otvara pogled na Veliki i Mali krš i Borski stol. Negde u daljini na severo-istoku vidi se jedna okuka lepog, plavog Dunava. Nastavljamo dalje. Ulazimo u mladu bukovu šumu i uzanim puteljkom se penjemo metodom cik-cak do jednog proplanka. Olivera i Dušan odustaju. Obzirom da prvi put planinare za njih je ovo sasvim solidan napor a i visina. Nas desetoro nastavljamo dalje kroz šumu i gusto šiblje i posle izvesnog vremena izbijama na proplanak okružen borovom šumicom. Odande se vidi vrh. Podseća malo na uspon na Trem. Odlučujemo da se popnemo prvo na vrh pa da posle ručamo. Krećemo odlučno, ali uspon nije ni malo lak. U stvari ovo mnogo podseća na Trem. Ko ide sledeće nedelje dobro će mu doći ova „vežbica“. Vetar je prilično jak na nekim delovima grebena. Nešto desnije vidi se šuma i relej na Crnom vrhu. Konačno stižemo na Veliki goli vrh (1128m), ali vetar toliko jako briše da moramo da se sklonimo u zavetrinu. Slikamo se i brzo se strčavamo do borovog proplanka. Konačno vetra nema i na miru ručamo. Krećemo ka selu kako bi smo što pre krenuli ka Rajkovoj pećini, međutim shvatam da nemamo vremena. Umor čini svoje, ljudi su spori, noge su teške pa odlučujem da odustanemo od pećine zbog ljudi koji iz Beograda moraju da hvataju prevoz ka Užicu, Kikindi, Novom Sadu itd. Domaćini nas ispraćaju sa željom da im opet dođemo. Idemo prema Donjem Milanovcu jer je put bolji. Svraćamo usput u Lepenski vir ali tamo sem pobesnelih pasa-čuvara niko ne radi. Zlaja i ja jedva izvukosmo živu glavu u trci do kombija.

Grupa je stigla oko 19:15 u Beograd baš kako je i bilo planirano.

IZVEŠTAJ SAČINILA

Jelena Karamarković