Кањон Невидео 2011. – задовољство спасилачких акција

Ове године је организација пролаза кроз кањон Невидео била осетно компликованија. Учесници акције су долазили у различитим организацијама, а имали смо и посебне припреме око снимања видео материјала. Ипак, сви учесници су били на одредишту на време и адекватно опремљени.

Сам пролазак је почео солидно с обзиром на „шароликост“ групе. Само је једна учесница показивала превелик страх који је касније могао да угрози групу. Зато је прихватила моју препоруку да се врати у камп. Остали, чак и они учесници без икаквог планинарског или сличног искуства, солидно су напредовали. Видело се да је припрема у Кошутњаку била корисна. Изгледало је да сниматељ, Андрија Јурашин, може да се у потпуности посвети снимању проласка групе. Сви смо уживали у сунчаном дану који је омогућавао дивне призоре кањона. Изгледало је да су организационе компликације дале максималан резултат и да ће надаље све бити у реду. Али, тад је у ствари почела права компликација. Неко ми је довикнуо да су нас стигли “Енглези“. У првом тренутку сам помислио да је упитању нека група која протрчава кроз кањон. Рачунао сам да ћемо пропуштањем те групе избећи гужву која у кањону може бити проблем и да ћемо наставити својим темпом. Наиме, температура воде је од 4 до 10 степени и чекање у таквим условима брзо потхлађује. Ствар је ипак била много гора и невероватнија. Нас је стигао пар који је на себи имао само шортс, односно бикини, и који је почео да показује озбиљне знакове хипотермије. Због већ наведених услова, у кањон се не улази без ронилачког одела и то не тањег од 5 мм. Некима чак ни то не буде довољно, јер се због гажења кроз воду стопала стално квасе. Зато сам пожурио са њима до првог осунчаног места да би се угрејали док чекамо остатак групе. Групу ипак нисам могао да оставим из безбедносних и организационих разлога. Осим тога снимање је омогућено захваљујући договору са фирмом "Сони", односно господином Ђорђем Ђукановићем који је обезбедио камеру. Мој део договора је био да обезбедим квалитетан видео материјал из кањона и доставим га да би се користио у маркетиншке сврхе као потврда могућности камере. Наставак проласка кроз кањон је текао отприлике тако што сам са „Енглезима“ чекао групу на осунчаним местима. Таква тактика је неко време помагала да се утицај хипотермије смањи, али су се због честих скокова у воду и неизбежног пливања проблеми вратили. Тада су Небојша Царевић и Андрија Јурашин показали изузетну пожртвованост и промрзлима уступили горње делове ронилачких одела. „Енглезима“ је то помогло да издрже до краја кањона. По изласку смо сви били презадовољни чињеницом да је избегнуто најгоре. „Енглези“, Дејвид Перчер и Холи Паркер су наивно кренули у кањон и после првог водопада нису могли назад. Срећом, одлична кондиција им је помогла да нас стигну.

Сутрадан смо по плану преко „Седла“ отишли на „Боботов кук“, а „Енглези“ су нам се радо придружили. Пре успона је направљена измена плана тако што је група подељена на два дела. Део који је ишао за Београд је са „Бобота“ продужио преко Локвица за Жабљак, а остатак се вратио у камп. Идеја је била да сутрадан опуштеније прођемо кроз кањон и снимимо још материјала. И овај пролазак је требао бити рутински нарочито кад се узме у обзир да је екипа већ уиграна. Тако је и било првих двестотинак метара, а онда смо наишли на пса. Био је то жути мешанац са наочарима ракуна који је вероватно склизнуо са неке од околних стена у кањон. Није било премишљања - понели смо га са собом. На једноставнијим местима смо правили „људски ланац“ и тако га пребацивали, а за компликованије смо му направили прсни појас и тако га спуштали. Тако је и овај рутински пролазак постао спасилачка мисија. „Неђо“, како смо га назвали, трпео је такво преношење и потапање у Комарницу до 150 м пре изласка. Тада је нашао осунчано место са лишћем и није хтео да настави даље. Рачунали смо да ћемо га сутра наћи кад трећи пут будемо пролазили кроз кањон. Сутрадан, кад смо трећи пут пролазили кроз кањон, нисмо га нашли, а сам пролазак је напокон био рутински.

На крају, желим да се захвалин свим учесницима што су, свако на свој начин, допринели да ова акција постане незаборавна свима, а пре свега за Дејвида Перчера и Холи Паркер који 12. септембра стају пред матичара.

Тихомир Војновић