Седамнаесторо деце и седморо одраслих упутило се тога дана пут Хомољских планина и врха Штубеј (940 м.нв).

          У јутарњим сатима док је магла обавијала Хомољска брда, деца су се дивила лепоти накита и слепим мишевима пећине Равништарке. У селу Плавћеву, код домаћина Вукашина и Наде чекала нас је топла проја, чај и мед. Тек кад се сунце већ добро подигло на небу, уз помоћ нашег преданог Глоцког, пошли смо на врх Штубеј. Шума и упадање у гомиле лишћа, прелепи видици и сунце  које нас је грејало учинили су да успон не буде тежак. Окрепљење на врху и силазак према Плавћеву, где нас је већ при крају пута хватао мрак.

          Око 16 и 30 ч, код наших домаћина, гостимo се топлом чорбицом, пројом, сиром и колаћима, па назад за Београд у који смо стигли у 21 ч. Хомоље у касну јесен- нови крај Србије, ове наше земље коју полако, детињасто упознајемо.

Јагода Новески

Зоран Дечански