23. август 2009. недеља

       Устали смо око 5.45h да бисмо спаковали шаторе и спремили се за успон. На успон смо кренули Нинослав, Димитрије, Воја и ја као вођа акције. Свима нам је био први пут тако да нико није знао стазу и шта нас очекује осим онога сто смо прочитали на разним постовима.

       План је био да ухватимо прву жицу жичаре Plain de Masson у 7.30h која би нас из Breuli Chervinie подигла до неких 2550m надморске висине, одакле бисмо започели успон. То смо и урадили са благим кашњењем. По силаску са жичаре апсолутно је било јасно који правац треба да ухватимо. Одмах смо угледали стрелице које указују на праву стазу и то је била стаза број 35 означена жутом бојом. Кренули смо лагано у 8:30h са циљем да у истом дану изађемо до склоништа Carrela 3850m надморске висине, а прва успутна тачка био је дом Rifugio Duca degli Abruzzi на 2800m надморске висине који је био затворен због реновирања. Већ на самом старту је био јасно видљив дом Abruzzi, а могла је и да се наслути локација склоништа Carrela јер је био много далеко па није могао да се види баш јасно голим оком.

          У том тренутку небо је било чисто, дан сунчан а ми смо били у хладовини тако да нам није сметала врућина. Прво смо ходали путем све до једне жичаре за скијање, која није радила, и њене кућице где смо видели неколико мрмота. После проласка, испод жице се издвојила добро утабана стаза, у неколико наврата испресецана воденим токовима насталим од отапања глечера које смо углавном лако прескакали, лоше маркирана, али жута маркација је ипак постојала. У почетку је углавном ишла узбрдо да би се затим наставила у пречење у лево све до дома Abruzzi. После неких 1h и 30min лаганог хода стигли смо до Abruzzi-ја где је било паркирано неколико џипова али није било никога. У међувремену се време брзо покварило, облаци су били свуда али још увек изнад нас. Нисмо могли да видимо Carrelu а ни стазу до ње већ само неких 400-500 mnv висински изнад дома. Наравно, то је мало покварило расположење али још увек сам једва чекао да видим руту и све оно што је стајало у опису. У неколико наврата сам покушавао погледом да испратим пењаче који су били испред нас и одприлике наслутим пут којим би се кретали.

           Кренули смо после краће паузе и одмах изнад дома видели прелепо место за шатор где су већ били постављени неки шатори. Недуго после тога смо наишли на једно велико крдо дивокоза - бар једно дведесетак. Мало смо ту застали, сликали се са дивокозама које су позирале и недуго затим наставили пут - свако свој а на нашем више није била уочљива маркација.

           Време је и даље било облачно и сиво али нас је тешила прогноза да ће наредни дан бити нешто лепши бар у преподневним часовима за кад смо планирали да будемо на врху. Још увек нисмо имали ни најмањих проблема у тражењу праве руте. Некако све је било логично а и доста људи нам је ишло у сусрет који су се враћали одозго. Са свима смо разменили по коју реч али још увек нико од њих није успео да се попне на врх. У једном тренутку смо наишли на спомен плочу Данила Петровића из Црне Горе, мало застали и наставили даље.

           Све више смо напредовали, стаза је полако прелазила у гребенску, на неких 3300-3400мнв а одмах са леве стране је текла вода од глечера и повремено правила слапове. Пили смо воду а мало и долили оно што смо попили успут. Нино је ишао мало испред нас тројице а ми смо полако заостајали јер је Дики (Димитрије) имао стомачне тегобе и мучнину због тога што је болешљив кренуо на успон. Били смо на 3400мнв и уз мало више Дикијевог напора него обично стигли смо до неких 3550мнв где нас је чекао Нино и одакле стаза прелази у благо експонирано пречење у десно. Нино и ја смо се навезали док су Дики и Воја остали још увек ненавезани. Прилично брзо смо пречили неких, можда, 300м водећи рачуна да нас не погоди неки камен уколико крене са разних кулоара.

            После 6 сати пешачења у 14:35h стигли смо до превоја гребена Leone grat који је био доста оштар и одакле смо могли јасно да видимо Carrelu, бродску ужад и пењаче. Полако се и време разбистрило. После краћег предаха, фотографисања, наставили смо даље и то прво ја и Нино док се Дики и Воја не навежу. После неких 20мин пешачења наишли смо на мало експониранији део где смо сачекали да нас стигне друга навеза. Њима је требало нешто више времена да дођу до нас а и Дики је у међувремену повраћао. Тада је јасно било да је Carrela његов крањи домет овога пута и да неће моћи даље на врх. Више није било дилеме око тражења руте и било је скроз очигледно где треба ићи само су постојале разне варијанте: пар корака лево или десно. Ја сам изабрао мало тежи смер али стена односно плоча је била доста компактнија па самим тим могућност пада камена од других пењача мања. У једном тренутку је Нину испала камера и откотрљала се ко зна колико далеко и дубоко али на сву срећу промашила остале пењаче који су били иза нас.

           У стени је било доста болтова, плочица, клинова, бродске ужади... Трудио сам се да не користим ништа од тога за напредовање у пењању осим сидришта за осигуравање другог пењача све до једног дела где смо наишли на вертикалу од неких 10-15 м. Прво је један водич без пардона хтео да се утрпа преко реда. Наравно нисам му дозволио али да ме не би сви чекали ухватио сам се за уже. И док сам на штанду чекао Нина да пење док га ја осигуравам изашао је водич са својом навезом између нас и притом ме питао да му позајмим карабинер. Врхунац безобразлука, и стекао сам  утисак да би локални водичи газили и преко мртвих само да на врх изведу своје клијенте. Иста пракса се наставила и сутрадан и једноставно овде нико никога не шиша.

            Наставили смо даље, за мном је изашао Нино а затим сам остао да осигуравам и Дикија и Воју. Мали Воја је доста споро пео и повремено седао у појас да одмори на тој вертикали. Покушавао сам у пар наврата мало да га убрзам да би могао боље да проценим његове могућности за завршно пењање које је било у плану сутрадан али није баш успело.

            Изашли смо до Carrele после 10-11 сати пењања што је било прилично много поготову ако се узме у обзир да смо задњих 250м висинских где престаје пешачење пели око 4-5 сати. Склониште је било препуно људи, топло и лепо сређено. Није било слободних кревета па смо се домогли задња 3 слободна душека која су остала. Доста људи је одустало од даљег пењања јер су били спори до Carrela. Предложио сам Воји да остане са Дикијем у Carreli јер није брз и сигурно не би имали шансе у тројној навези да изађемо на врх у неко догледно време што је он и прихватио. Искористио сам још пар слободних сати пре сумрака да се мало шврћкам око дома, сликам и чак сам се попео неких 50-так метара изнад Carrela соло да видим какав је смер. После супе и вечере сели смо на душеке да спавамо међутим то није било лако јер је често неко излазио или улазио, лупао..

            План је био да кренемо за заврсни успон у 4h ујутру - Нино и ја.

24. август 2009. понедељак

              Устао сам око 3h да би се на време спремио за полазак. Када сам изашао напоље, имао сам шта и да видим. Били смо скроз у облаку, видљивост је била минимална, притом стена залеђена па чак је лед био и на тераси испред склоништа која је од металне решетке. Језа права. Ипак смо одлучили да успон одложимо мало, доручковали смо обилно, спремили се и кренули тек у 5h. Ситуација се мењала од тренутка до тренутка. Час смо видели све звезде изнад а само трен после тога скоро ништа осим пригушене лампе пењача који су непосредно изнад наших глава. Прилично брзо смо пели и углавном смо били бржи од осталих, односно нико нас није престизао.

             Оно почетно пењање од Carrele је полако прелазило у пењање углавном у десно тако да нам је мало лакнуло јер је била смањена шанса да нам неко од пењача сручи нешто на главу. Имао сам утисак да смо се попели између 100 и 200м висински али када сам погледао у ГПС видео сам да смо узнапредовали тек неких 80м и тада сам стварно помишљао да се ГПС покварио.

             Нешто пре 7h смо изашли на гребен и већ је било увелико свануло. Одатле смо могли јасно да видимо сам врх као и пред врх Pic Tyndall 4241мнв. На гребену је било и нешто снега и леда али не пуно да би стављали дерезе али у сваком случају нам је отежавало пењање.

             На предврх Pic Tyndall смо изасли око 8:40h и ту је већ грануло сунце док је море облака било испод нас. Могли смо јасно да видимо доста пењача на Scali Jordan и врх је био одмах ту, ни близу ни далеко. По опису још неких два сата до врха. После предврха Tyndall пели смо и отпењали неколико занимљивих зубаца од по 10-так метара.

             Поједине навезе су се враћале иако су биле на само стотинак метара и још увек нисмо срели некога ко је попео врх рачунајући и претходни дан што значи да се већина људи, која попне врх са ове стране, силази Horny grebenom у Швајцарску.

             Прешли смо зубце и наставили даље ка врху. Иако сам очекивао неке силне вертикале и лестве из описа, тога није било. Лестве су биле само на једном месту и то свега 15-так метара а огромне вертикале није било већ читав низ мањих са штандовима између.

              Бројали смо метре до краја и на сам врх изашли око 11:35h. На Италијанском врху није било никога док се на Швајцарском делу врха појавило 3-4 људи.

Време је било прелепо а цео призор фасцинантан. Облаци су били са свих страна доле ниско. Мало смо били скептични због облака доле, који су сваког тренутка могли и да се подигну више, и најаве лошег времена тако да се нисмо задржавали на врху. Свега неколико минута за фотографисање што је јако мало узимајући у обзир цео призор и окружење као из бајке које смо имали на врху.

             Имао сам благу дилему да ли да сиђемо Horny гребеном у Zermat али сам одустао од тога због најаве лошег времена за поподне и непознавања руте. Кренули смо полако да силазимо и прилично сам се изненадио када сам видео да још увек има људи који иду ка врху. Абзајловали смо у цуговима колико нам је дужина ужета дозвољавала. Имао сам проблема у пар наврата јер се уже често мрсило тако да смо непотребно губили време. За неких сат и 15 минута силаска већ смо били близу врха Pic Tyndall.

             Облаци су били бели и јасни и наставили су да се поигравају. Са једне стране су се издигли скроз, а са друге не док смо ми били тачно ту негде између. У међувремену, Нино је почео да се осећа лоше још од самог врха и осећао је главобољу и несигурност при ходу, али на сву срећу ту негде, успут, смо наишли на људе који су ту радили. Заменили су стару оштећену бродску узад са новом и у том тренутку чекали хелихоптер да их покупи. Искористили смо превоз да се и ми провозамо и после краћег времена смо пили пиво у бару.