Кавказ или Закавказје је ледена планина,дивовских гребена и глечера,протеже се 1500 километара између Црног мора и Касписког језера,између Русије и Грузије,на граници Европе и Азије.Ово подручје је од давнина насељено,тако да има дугу,али и бурну историју.У средњем веку цело подручје је било освојено од стране Арапа.Потом је Кавказ дуго времена био на граници три велика царства Отоманског,Руског и Перзиског.Затим је цело подручје Кавказа 1918 године ушло у састав Савеза Совјетских Република, прво као Транскавкаска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република,до 1936 године,када су формиране Арменска,Грузијска и Азербејџанска ССР.Након распада СССР-а,цели регион Кавказа чине три државе:Арменија ,Азербејџан и Грузија.

Северни Кавказ је под суверенитетом Русије, тако да га многи не убрајају у ову регију,и ако је природно цели регион Кавказа недељива целина.Данас је ово подручје са маргина прошлости, поново постало занимљиво,како због свог положаја, тако и због својих великих природних богастава,због чега је регион Кавказа,данас политички врло нестабилан регион.

Највиши врх Кавказа је западни Елбрус,висок 5642 метра,највиши је врх Европе и алпинисти света више не сматрају највишим врхом Старог континента Мон Блан (4807м.)у Француској, већ Елбрус у Русији.Овај угашени вулкан чине три врха: југозападни (5600м),источни (5642м)и западни ( 5642м).Прве планинаре Кавказ је привукао 1807 године када је на један од његових врхова - Казбек (5047м)покушао да изађе Х.Ј.Клапрот. Кавкаска војска је 1829 године организовала,под руководством генерала Емануела експедицију на Елбрус.Десетог јула те године водич Кирал Хаширов је ступио на источни Елбрус.Много година је требало да прође док врхови Кавказа нису постали састајалиште европске планинарске елите. Енглеска експедиција је била међу првима.Године 1874 упутила се у моћан планински ланац на крају света, бар им је тако изгледало, и освојили западни Елбрус.

Доћи до Кавказа копненим путем колима ,мини бусем или аутобусом је посебан подвиг и авантура а за појединце и право мучење у зависности како ко доживљава овакво путовање. У сваком случају остаје у сећању.
Кренуло је 26 -оро учесника експедиције у организацији планинарског друства Радницки из Београда 28. јуна у 23.30 испред општине Н.Београд .Два мини буса спремна да превале непуних 3000 км у једном правцу.Група је била национално мешана , Југославија у малом ,недостајали су нам само словенци да би били комплетни.Пролазак кроз територију Молдавије би скратио пут с за један дан , али због компликованост вађења визе сам одустао од те варијанте и одлучио да је овог пута за разлику од ранијих година заобиђем.Возач Рајко, који већ трећи пут учествује у овој експедицији је детаљно разрадио маршуту кретања кроз Румунију , Украјину и Русију.На тако далеко путовање четвороточкашем први дан је најтежи док се човек не навикне да из конфорне средине наших станова буде у скученом простору мини буса, али већ другог дана је лакше а трећег вам је сасвим све једно.Кретати се кроз Украјину а поготово кроз Русију стичете утисак да пролазите кроз земље праве хајдучије.Харач од стране царинских службеника и полиције на путу је неописив.Да бих брже прошли границу то јест да вас неби без образложења држали по 5 - 6 и више сати ви са сваким контактом царинских службеника стављате по 10 еура у пасош да би Вам средили папиролошке формалности око преласка границе.Ако то не урадите онда сигурно чекате другу смену па чак и трећу смену царинских у овом случају Богова јер се тако и понашају.Али то није крај, јер после само пар пређених километара ће вас зауставити полиција на путу са и измишљеним прекршајем. Сада на сцену ступа новцаница рецимо од 10 долара стављена у возацку дозолу.То Љубазни полицајац са задовољним смешком ставља у ђжеп да невиди његов колега и претећи вам прстом показује како је сада великодушан па Вам овог пута опрашта са речима да водите рачуна како возите.Комична сцена на овом авантуристичком путовању је Дарково пражњење бешике поред жбуња које га је коштало веровали или не 20 еура.Стадосмо у касним вечерњим сатима у једном месту поред пута које је било најосветљеније са паркираним камионома носећи се мишљу где камионџије стају ту је и најбоља храна.После пар минута појављује се кампањола са полицијом и укором да смо непрописно паркирали своја возила.Прво су тражили 100 али се задовољише и са 20 еура и 200 рубаља које сам тренутно имао.Несрећни Дарко коме је пригустило није ни приметио да је у близини wц, а одмах поред и пар девојака са својим макроима које нуде своје блиц услуге него стао поред првог жбуна.Али не лежи враже, будно мотре полицајци да је то ремећење јавног реда и непристојно понашање и Дарка хоће да хапсе . Е сада наступа Рајко са јако добрим руским нагласком.Богами погадјање је трајало скоро сат времена и они пристадоше на 20 еура.Настависмо пут и најзад 2 .07 око подне стигосмо у регион Кавказа у село Елбрус.Смештај у алп лагеру Адолсју који се налази на висини од 1800м.Распремање ,подизање шатора и упознавање са правилима у кампу и околине.
03.07. Први аклиматизациони дан.Доживети масив Кавказа не можете одласком дирекно у масиву Елбрус и радити аклиматизацију на самом Елбрусу са повећавањем висине.Штета је не обићи и друге предивне долине а верујте има их много.Са добро расположеном групом кренуо сам ка глечеру Ирик, пре тога прошли смо кроз село Елбрус па стазом која нас води узводно реке Ирик до извора минералне воде која извире испод једне стене, па поред природних скулптура сличне као у Ђавољој вароши код нас.Лаганим ходом уживајући у предивном призору начичканих снежних врхова који су нас окруживали достижемо висину од 3200м. Правимо повећу паузу,и посматрамо врх Уџбе који се састоји од два идентична врха ,разлика по висини једно десетак метара.Давних година за време бивше Југославије , једини човек из Србије познати алпиниста Звонко Блажина са још једним словенцем извршили су пречење Уџбе.До данашњих дана то нико није поновио из Србије.Следи повратак у камп.

04.07. Други аклиматизациони дан.Успон на Чигет 3460м.Обично се из насеља Чигет иде успињачом до 2700 м .па лаганим ходом до 3640м. На врху затичемо повећу групу планинара а међу нима и два планинара из Словеније.Не пропустисмо прилику да их позовемо на једно групно фотографисање ,тако да смо сада били комплетни, Југославија у малом на Кавказу.Следи силазак до места Чигет и конзумирање Кавкаског шашљика ( овчетина на жару) ,све то заливајући пивом. Вративши се у камп почињемо са паковањем опреме за сутрашњи дан јер нас чека Елбрус.

05. 07. У 10 х. са спакованим стварима и комплетном зимском опремом нашим превозом крећемо ка Азау пре тога пријавивши групу горској служби спашавања.Азау је место на 2000м.одакле почиње успон Гондолом на 3000м.па даље до станице Мир на 3500м. па одатле још један цуг успињачом до Гарабаши на 3700м.Радичевић Негослав из П.Д.Копаоник је одлучио да крене пешака од Азау са 2000 м. и да изађе до Пријута ађинацат 4200м.Тако је и урадио.Ми смо у међувремену ратраком све тешке ствари пребацили на 4200м. а ми лаганим ходом такође изашли до Пријута подигли логор - шаторски смештај.У међувремену и Нега је стигао.Почињу и први симтоми висине да се осећају код појединаца у облику главобоље ,мучнине и успорених покрета.По подизању логора следи топљење снега јер сваки у групи је свестан да мора дневно да се попије од 3 до 4 литара воде јер је то један од главних услова поред добре аклиматизације и физичке спремности појединаца да се изађе на врх.

06.07.Дан предвиђен за аклиматизацију.У 9х кренули смо лаганим ходом којим ћемо ићи и на главни успон до Скале Пастухова на висини 4800 м.Од нас 26-торо само Јелена из Мостара није кренула јер јој је због утицаја висине било јако лоше.Остала је у свом шатору под условом ако јој се стање погорша да одмах следи спуштање на нижу висину.Приликом аклиматизационих успона од предходних дана природно су се формирале две групе, бржа и спорија.Одмах сам донео одлуку да приликом главног успона буду две групе, бржа на челу са Миланом Радовићем П.Д.Комови из Подгорице јер то човек који има велико искуство на великим висинама , а ја са споријом групом.До Скале Пастухова на 4800 м. нам је требало 2,5 сата што је јако добро.Задржали смо се једно сат времена и вратили у базу. Јелени је већ много боље тако да је и она тог дана повећала висину до 4600 м.

07.07.Устајали смо како је ко хтео јер је у плану да овог дана одмарамо уз праћење прогнозе па тек у 23 .00 кренемо на завршни успон.Обично остале експедиције крећу око 2.00 после поноћи а неки користе Ратрак да их довезе до Скалае Пастухова па одатле крећу на успон.То су углавном агенцијски пењачи. Наша констатација је била да само прави планинари крећу од своје базе.Време нам је ипак било наклоњено без обзира на појаву појединих узнемирујућих облака.У 23.00 по плану кренусмо по већ договореном редоследу.Милан напред са јачом групом , а ја са споријом.Пун месец нам је осветљавао стазу која је овом приликом била јако добро обележена у облику штапића са заставицом на врху тако да чеоне лампе скоро да нам нису биле потребне.Често сам правио кратке паузе од по 1 минут да би обавезно попили који гутаљ воде.Близу Скале Пастухова на скоро 4800 рекоше ми да је Аца одустао од даљег успона.То ме је зачудило јер је био у пуној снази добро аклиматизован још и главни фотограф.Договор је био да га повремено пустим напред да би направио коју фотографију целе групе приликом успона.Но то ја његова одлука .У међувремену ми и Душан из Подгорице одустаје.Он је све време имао проблем са новим ципелама које су га јако нажуљале па сам помислио да је то главни узрок његовог одустајања од даљег успона.Осећати бол на тим висинама Вам одузима много енергије.Излазак сунца нас је дочекао на самом превоју на висини од 5300м.уз температуру од - 20 степени.Милан са својом групом је био на изохипсичнм делу недалеко од нас.Хладноћа је улазила у сваку пору нашег тела без обзира на добру опрему јер смо још били у сенци тако да смо пожурили да што пре будемо на сунчаној страни.На овом делу почињу и највеће кризе код пењача зато што Вас чека дуга изохипсична страна и савлађивање висине од 350 м а врх се нигде не назире тако да Вам просто убије вољу за даљи успон.Оно што је најбитније за вођу експедиције да група има поверење у њега ,што је у овом случају и било нарочито људи који се први пут сусрећу са великом висином.То поверење не сме да се изигра.Темпо сам тако прилагодио да је одговарао целој групи,није било замора и беспотребног трошења енергије , што је и најбитније били смо компактна група без развлачења.После кратке паузе крећемо даље .Пред нама је нагли успон стаза која води изохипсом скоро 300м.н.в.И то је на неки начин и најтежи део успона не технички но више исцрпљујући.Савладавши тај део ипред нас је још мали сличан детаљ и онда излазимо на зараван одакле се и види врх у облику мале пирамиде.Требало нам јеодатле око тридесетак минута и били смо на врху исцрпљени али радосни.Следи честитање и сликање но убрзо надолазе све више планинара тако да се одједном створила гужва.Кренули смо из базног кампа у 23.00 пред поноћ ,а на врху је прва група била у 6.30 а ми у 8.00 што је фантастичан успех.Следи силазак који нимало није лакши од успона.Исцрпљени ,висока температура око + 30 степени вас доводи да при сваком кораку вам клецају колена.У 14 .00 сви смо били у логору.Миланова група , обзиром да су се раније спустили одлучили су да се спусте до базног Адолсју кампа што су и учинили.Нама остаје да још једну ноћ проведемо на 4200м па следећег дана спуст до базе.

Шта се дешавало у међувремену у висинском логору док смо били на успону?Аца је одустао од даљег успона на 4800м.отприлике и Душан је одустао ту негде тако да су се заједно спустали до логора.По речима Аце Душан је био доста исцрпљен.Дошавши до логора онако у мраку свако је отишао у свој шатор на спавање.Ацу буди поред сунчевих зрака и необичан кашаљ који се чуо из Душановог шатора.Уставши нагло како каже одлази код Душана и затиче га како се буквално гуши у кашљу са крвавим испљувцима.Тог момента га Душан и не препознаје.Спремивши га буквално га извлачи из шатора и полако са великим напором спушта до ратрака који је био једно 200 метара удаљен и са њим до зичаре па гондолом до Азау па до прве амбуланте где Душан прима инекцију и упут да хитно мора у болницу која је удаљена око 30 км.Није било много размишљања него су изнајмили такси и њиме одвезли до болнице где је Душан и остао.На путу до болнице каже Аца неколико полициских пунктова због терористичких акција како су рекли и да ће бити полициског часа.Вратио се таксијем баш у време полициског часа где није било пријатно гледати цеви аутомата уперене у њега но полиција је већ знала када су возили Душана и најављен је повратак такси возила.Ацу такси довози до хотела где је пре поласка већ резервисао собу тако да се два наредна дана лепо одмарао у друштву заносних украинки.Па нек иде живот!Сишавши са планине сазнајемо све то а и податак да је Душан био на великом Петровском посту што је додатно допринело исцрпљивање организма.Тог дана 09.07 после окрепљујућег туширања у Адолсју кампу крећемо за Србију пре тога навративши у болницу за Душана.Пустили су га уз дијагнозу тешке упале плућа давши му прегршт инекција које ће приликом путовања примати од стране наше докторке Јелене Зовко из Мостара.На путу ка Ростову Душану је било веома лоше.Висока температура и грозница су га тресле без обзира на инекције које је на путу примао.Александар Ђајић - Ђаја из планинарског друштва Комови је имао завој на левом ножном палцу на коме је добио смрзотине приликом успона на Елбрус.На превоју где је и температура била најнижа око - 20 степени осећао је хладноћу но тешко му је било да извади јакну из ранца.Тело реагује невероватно .Да би заштитило унутрашње органе оно периферну температуру апсорбује тако ако нисмо добро обучени може доћи до промрзлина појединих делова тела.На Ђајином палцу било је доста непријатних пликова.Одлучили смо да ујутру кад стигнемо у Ростов посетимо болницу због Душановог стања а уједно и да се прегледа Ђајин прст.Било је пет ујутру када смо улазили у град.Паркирамо се на већ старом познатом месту од раније на паркингу великог кеја реке Дон.На кеју се види тумарање пијаних младића и девојака од ноћног провода.Таксијем возач Рајко ,Душан ,Ђаја и ја одлазимо до прве градске болнице.Рано је, поспан портир отвара врата и води нас у пријемно одељење где нас сачекује љутито корпулентна медицинска сестра а убрзо се појављује дежурни лекар податут од спавања а и са задахом алкохола.Није крио љутњу што смо га пробудили и причао је нешто неповезано тако да га је Рајко и поред доброг познавања руског језика ништа није разумео.Они нас испратише да идемо даље а најбоље у ургентни центар.Покуписмо се што пре и изађосмо из ове хорор приче.После петнаестак минута вожње стигли смо у ургентни центар.Зграда новоизграђена а унутра све у плочицама , где мало касније и капирамо зашто је све у керамичким плочицама.Унутра прави хорор.У једној просторији где се на зидовима виде трагови крви лежи на кревету то јест столу младић сав крвав.После пар минута улази такође момак са крвавом главом и уплаканом девојком која га теши.Види се да је то добио у тучи.Опет улази девојка са великом масницом на оку .У једном углу седи човек завијене главе и крвавог лица сав прљав мумлајући нешто.Ђаја се крсти са питањем шта је ово?Уредно смо се пријавили на шалтеру тако да после једно пола сата долази веома љубазна докторка која прегледа Душана са саветом да може да настави пут са одређеном терапијом.Долази и Ђаја на ред.Два млађа доктора закључују да је прст у озбиљном проблему и да мора да га обраде то јес скину сву кожу која се одвојила и сам нокат.Још једном се крсти Ђаја.После сат времена обраде Ђајиног прста без анестезије и добијеног нокта као сувенир враћамо се нашој дружини која нас са нестрпљењем чекала.Пут настависмо ка Одеси где смо стигли следећег дана и провели у купању и разгледању прелепог града.У Београду смо стигли 13 јула у 5.00 испред општине Н.Београд.Групно фотографисање па загрљаји растанка уз обећања да ћемо се још виђати.

Од 26 учесника експедиције 20 је изашло на врх Елбрус 5642м.

Захваљујем се свим учесницима на указаном поверењу мени као вођи и са надом да их нисам разочарао и изневерио.За једно прелепо дружење и узајамно поштовање без обзира што смо били различите националности и вере.
Неко је рекао пред Богом смо сви исти када то човечанство схвати на планети ће завладати хармонија и мир.

ПОСТИГНУТА ВИСИНА ПОЈЕДИНАЦА
1.Павловић Драган П.Д.Раднички Београд 5642 м.  
2.Јагода Новески П.Д.Раднички- Београд 5642 м.
3.Јасмин Чолаковић П.СД.Прењ - Мостар 5642 м.
4.Бечировић Кемал П.Д. Височица - Високо 5642 м.
5.Бечировић Кенан П.Д.Височица -Високо 5642 м.  
6. Хусеинбашић Ирхад П.Д. Височица -Високо 5642 м.
7. Ганибеговић Хасан П.Д. Височица- Високо 5642 м.  
8. Тања Павличић - П.Д. Комови - Подгорица 5642 м
9. Милан Радовић П.Д.Комови - Подгорица 5642 м.
10.Александар Ђајић П.Д.Комови - Подгорица 5642 м.
11. Целевик Борис П.Д.Комови- Подгорица 5642 м
12. Петар Нолевтел П.Д.Пелистер - Битољ 5642 м.
13. Радиловски Игор П.Д.Пелистер - Битољ 5642 м.
14. Јовановић Михајло П.Д. Адреналин -Нови Сад 5642 м.
15.Давор Зеленика П.Д. Адреналин - Нови сад 5642 м.
16.Радичевић Негослав П.Д.Копаоник -Београд 5642 м.
17.Марјановић Марко П.Д.Копаоник -Београд 5642 м.
18.Марјановић Властимир П.Д.Копаоник- Београд 5642 м.
19.Николић Зоран П.Д.Копаоник-Београд 5642 м.
20. Моловић Јелена П.Д.Копаоник-Београд 5642 м.
21.Јелена Зовко ПСД. Прењ - Мостар 5100 м.
22.Стевовић Душан П.Д.Комови -Подгорица 4900 м.  
23. Милена Глишовић П.Д. Стари Вах - Ивањица 5000 м.
24. Ћурћић Здравко П.Д.Стари Влах - Ивањица 5000 м.
25. Александар Тијанић П.Д.Раднички -Београд 4800 м.
26.Дарко Лазаревић П.Д. Челик - Смедерево 5200 м.

Текст :Драган Павловић / Фотографије: Александар Тијанић