Шта је то што нас вуче у авантуру, неизвесност која се понекад граничи са немогућим? Неки кажу да постоји група људи који имају потребу за адреналином и да временом постају зависници. Они су увек у покрету спремни за екстремне акције. Понекад их је тешко пратити. Одузети им ту врсту активности,одузимате им и вољу за животом. Са научне стране „адреналин" кад се излучи везује се за одређене рецепторе у мозгу и на природан начин припреми животињу или човека за борбу, повећава се снага и краткотрајне физичке могућности у том тренутку, смању је се могућност крвављења и побољшава вид у мраку. У сваком случају после доживљеног адреналинског искуства живот се спозна на другачији начин, гледа са друге перспективе,много се више вреднује и цени , почињете да запажате и уживате у малим, једноставним стварима које веома често пролазе поред нас, да их ми не примећујемо или не препознајемо.

Кањон Невидио за многе је непознаница и велики изазов. Он је привилегија само најупорнијих и најхрабријих. Кањон је уствари кањон реке комарнице. Његова дужина је око 3,5 км., а ширина на појединим местима је око 80 цм.Стене које се уздижу дуж кањона су толико стрме ,а пролази толико уски да у једном тренутку одузимају дах. Мала количина светлости која продире приморало је флору и фауну да се прилагоде тим условима, тако да су и примерци веома специфични. Кањон Невидио ће за многе остати недодирљив. Међутим проћи кроз кањон који води само у једном смеру напред Вас освешћује, буди, јача и прочишћује. По изласку из кањона нисте исти.
За себе могу рећи без лажне скромности да имам доста великао искуство што у ваздуху бавећи се падобранством, у морским дубинама бавећи се роњењем, спелеолошког искуства и доста велико искуство у планини што на мањим што на великим висинама.

Кањонинг је једно ново искуство где човек већ стечена знања и предходна искуства користи да би лакше савладао неке препреке или чак у појединим тренуцима и живот спашавао.
Кроз кањон Невидио сам прошао три пута ,прошле године у августу Неша, Давид и ја два пута у једном дану. Велика група, а мало ронилачких одела тако да смо направили две групе. Са првом групом сам прошао за 3 х., а са другом групом за 2 х и 20 минута. Ту се родила идеја проћи кроз кањон у мају месецу кад је нешто већи водостај. Чуо сам да је њих неколико у марту неке године ушло у кањон и да су једва живу главу извукли. Размишљам, али то је март водостај у мају је ипак мањи нарочито у другој половини маја.

По објављивању акције за 23 .мај 2009 год. почиње пријављивање.Као и прошле године велико интересовање али недостатак ронилачких одела ограничава и број пријављених. Давидових пет и мојих десет, већ нас је 17 ,што је велика група за кањон. У међувремену се јавља Зоран из Бања Луке да долазе њих петорица сви имају ронилачка одела. Ух што је много, много је. Но за кањон се и не пријављују почетници већ људи који имају већ иза себе разних искустава.Лети се он прелази са споријом групом за око 5 х тако да рачунам да га можемо прећи у оволиком броју за 5 до 6 сати. У кањону смо ушли у 10.30 са ронилачким оделима на себи и кацигама на глави, личили смо на ванземаљце.Од опреме смо понели уже, појас и пар карабинера и незаобилазна осмица за спуштање. На самом пошетку водостај је био знатно већи у односу на летњи период у августу, али ништа не наговештава какво је стање дубље у кањону. Питали смо се како ли је унутра? Жеља за тим доживљајем нас је вукла напред. Видно расположени, опрезно корачамо по клизавом камењу и после стотинак метара савлађујемо први не тако велики слап , осећам снагу воде која је све јача дубљим уласком у кањон. Са Ненадом и Давидом коментаришем да овога није било прошле године. Следећи слап је још већи снажнији , долазимо и до првог вира у којем се са неких 2 метара висине скаче у воду.Вода више није мирна и тиркизно зелена као лети већ застрашујуће пенушаво бела где просто кључа.Увиђам озбиљност нашег похода знајући какве нас препреке чекају дубље, но назад се више није могло.Долазимо и до најужег дела у кањону свега 80 до 100 цм. ширине где је сада струја веома јака која Вас носи тако да нема пливања.Долазимо и до великог водопада којег савлађујемо спуштањем низ уже поред слапа па онда следећи вир где скачемо са неких 5 м висине, но наилазимо на детаље који су сада веома захтевни за савлађивање и који прете због јачине воде да додје до озбиљног повређивања па чак и погибије.Временски се задржавамо по 1 сат и више да бих пронашли излаз из такве ситуације.На појединим местима ме снага воде тако залепила за стену претећи да ме баци низ погубан слап висине неколико метара где испод њега кључа као у казану тако да ме двојица снажних момака са великим напором једва одвајају од стене.Заобилазног пута нема тако да морамо да се буквално спуштамо тј. склизнемо низ слап где Вас вода под притиском сабија и меље као у машини за веш и на крају избацује на површину.Кацига ми одавно спала са главе тако да се није ни појавила на површини воде.Ни сам незнам колико сам се воде напио.Споро се крећемо време брзо цури а тек смо на пола пута на изласку из кањона.Температура воде је између 3 и 4 степена.Због дугог чекања да би се савладао неки детаљ почињемо да дрхтимо од хладноће.Знам да нас мрак не сме затећи у кањон , а истовремено ми је јасно да нећемо моћи на овај начин доћи до излаза из кањон.На појединим местима користимо већ постојеће клинове ко зна када постављене да би фиксирали уже које веома често користимо.Посматарм већ видно исцрпљена лица људи.Оно што ме фасцинирало то је прибраност код свих, свесни озбиљност ситуације где смо се затекли.Присутан је и страх али не и блокада која је погубна у таквој ситуацији.На једном месту прелазимо преко једног дрвета која је вода ко зна када донела, па спуст низ један процеп па скок у вир.Долазимо и до места са ког се скаче у воду са највеће висине(7-8м).Сви смо у том затвореном базену пречника једно 10м где само на једном месту можемо стајати до појаса у воду.Из тог базена сва количина воде пролази кроз један мали усек то је левак ширине неких 70 цм. и обрушава се низ слап у виду тобогана једно 3 до 4 метра у други полузатворени базен, а одатле вас јака струја вуче иза стене где немате контролу падања даље.Тај детаљ нам је бо најтежи у целој овој причи.Из првог базена где смо се сви налазили помодрели од хладноће мој покушај да се попнем на једну стену да бих видео какво је стање у другом делу није успео због клизавих патика које сам имао , но Давид је успео.Развлачим уже и половину качим за један опремак који је једини и био на глатким зидовима стена.Ненад користи уже као осигурање да га вода небих однела и спушта се низ пролаз природног тобогана и нестаје у другом базену.Дужина ужета од 25 метара није била довољна да дође до краја базена где га струја јако вуче.Скидам уже са опремка стене и сада га цела група осигурава држећи крај ужета и по потребни га извлачимо или попуштамо како нам Давид сугерише са врха стене.Дужина 50 -метарског ужета није била довољна да Ненад безбедно дође до ивице слапа да бих видео какво је стање испод слапа.То све јако дуго траје. Почиње да се јавља и нестрпљење код појединаца.Ставре одлази други.Покретима Давидове главе схватам да је ситуација веома тешка ако не и безизлазна.Крећем ,ја морам да видим шта се дешава.Свестан сам да без кациге на глави могу озбиљно да се повредим али шта је ту је.Држећи се за уже прилазим теснацу ногама напред где ме вода нагло повлачи.Осећам ударце по куковима од бацања и ударања по зидовима тог такозваног тобогана и на крају сурвавање у вир држећи грчевито уже али никад да изађем на површину. У једном моменту сам помислио ово је крај.Како сам изашао на површину ни сам незнам, удах ваздуха и воде, кашаљ , само сам угледао Ненадову ногу који се у том најужем делу одмарао тако што се леђима наслонио на једну страну зида а ногама на другу она ми је била спас.Кад сам дошао себи видим Ставрета наслоњеног на стену.Како даље? Ненад ми каже овако неможемо издржати дуго ја крећем али незнам какав ће исход са друге стране бити.Знам да је у праву.Одједном се појављује Звездан који упада вртлог и после пола минута се појављује али га вода снажно носи јер је испустио уже баца га преко слапа где нестаје.Нас тројица смо се погледали . Коментаришем :"погину човек"!Време споро пролази ,а од хука воде ништа се не чује.Одједном видим Звекијеву руку како маше и виче људи ја преживео.Невероватно како ти тренуци дају снагу , наду, а и решење.Угледао сам један шиљати камен како вири из воде на левој страни базена и нешто лево од јаке струје где вода носи. Рекао сам кад бих могли да тамо фиксирамо уже и направимо гелендер то би био спас.Ставре покусава уз осигурање групе која је изнад нас у другом базену али први покушај је био безуспешан.Иначе је Ставре јак атлетски грађен момак који и ради као спасиоц на базену Таш.Другим покушајем успева.То је решење.Пролазим ја па остали и тако редом.Кањон се шири и то је знак да се приближавамо излазу који није још близу но ако наставимо мрак ће нас затећи у кањон.Гледам околне стене покушавам да нађем неко место где се можемо попети.На левој страни гледано низ кањон је немогуће али десна ми је приступачнија. Поглед ми се зауставља на једном месту где су стене истурене прошаране ситним растињем и по којим дрветом мислим да је ту излаз што и саопштавам групи да ћемо ту изаћи из кањона.Истовремено угледах и мало уже то јес прусик који је био привезан за једно дрво,значи неко је већ излазио ту. Неко пита па како ћемо ту изаћи.Рекао сам од два ризика бирамо лакши.До краја правог излаза из кањон нас је делило једно 300м. Међутим један део не бих могли у овом периоду да савладамо јер је и у летњем периоду доста пробламатичан,тога сам био свестан.Ставре је већ почео да пење и за кратко време изасао изнад стене.Оно што ме мало плашило да не наиђемо на неку полицу па нити горе нити доле.Ставре је то и хтео да види .Не појављује се нити се јавља.Спустам се низ кањон једно 50 метара можда ћу га угледати испред мене је и Звездан који када сам рекао да ћемо ту изаци већ почео да скида ронилачко суво одело дебљине 8 мм које је имао на себи. Најзад се јавља Ставре и даје знак да можемо горе што ја преносим осталима.Да се неби враћао тих 50м до групе ја нескидајући гумене рукавице почињем да пењем и после једно десетак метара се тако оклизнем и почињем да летим наниже. У мислима ми пролеће ово неможе проћи без лома. Но неким чудом прођох само са огреботинама.Скинувши рукавице поново назад и сада успешно испењући тај детаљ излазим на зараван где ме чека Ставре са речима да је ту нека стаза.Рекох му да том стазом навише се излази из кањона на асвалти пут.Појављује се и Давид тако да њих двојица одлазе до кампа за батериске лампе и још једно уже мислећи да је Зоран из Бања Луке понео.Сад почиње други део драме.Сумрак полако пада а човек се заглавио то јес блокирао па никако да испење један детаљ од неких 5 м.Наравно успорава целу групу.Пада мрак сад тек постоји још већа шанса од повреда јер је све клизаво и ако се не ухватите за прави камен или корен дрвета ви онда летите доле.После једно 2 сата агоније долази Давид са једним момком из села који је понео батериску лампу а и његов је терен како каже ловац је па познаје сваки камен.Уз његову помоћ и светлост лампи полако излазе један по један и на крају смо сви на стази а после 1 сат и у кампу.У међувремену је и горска служба из Никшића сазнала шта се дешава у кањону неко од мештана им је јавио међутим нису нам били потребни.У кањон смо ушли у 10.30 а у камп смо стигли у 22.30 Богу хвала са пуно модрица по телу али озбиљно не повређени.

Не верујем да сам речима успео да дочарам право дешавање у кањону ,али желим да упозорим све оне који желе да осете лепоту кањона Невидио да иду у Августу а никако у Мају.
А ако се ипак неко одлучи да проба овакву врсту авантуре у Мају саветујем:
1-група не сме да буде мања од 5 а већа од 10 људи технички спремни и са знањем коришћења опреме.
2-обавезно понети 3 ужета дужине од по 50м.под условом да се једно по потреби жртвује.
3-појасеви обавезно са по пар карабинера и осмицом и пар прусика.
4- никако се не фиксирати за уже приликом спустања низ слап јер је у том случају дављење сигурно.
5-прву помоћ , храну и воду

Захаљујем се свим учесницима ове животне авантуре на указаном поверењу на њиховој истрајности и храбрости.Посебну захвалност Ненаду и Ставрету за посебну пожртвованост и срчаност.
Драган Павловић П.Д.Раднички -Београд