|
There are no translations available.

У село Балтабериловац дошли смо око 21час тог петка 29.маја. Село се налази на 325 км од Београда (преко Зајечара и Књажевца). Смештај је био у вили "Бабин зуб". Иако су неки очекивали другачији распоред по собама , коначна верзија је била да Дара, Марија и Милена буду у трокреветној соби, а мушки део екипе Аца, Сретен и моја маленкост-Иван у четворокреветној. Љубазни домаћини и одличан смештај одавали су психолошку стабилност. Наиме, знајући да нас очекује дуго пешачење врховима северо-западног дела Старе планине па самим тим и пуно знојења (а касније ћемо утврдити и пуно снега), oсећај да се враћаш у топлу собу, топли кревет, да ћеш бити испод "топлог туша" и да ћеш појести топлу храну, улива снагу и опуштеност у гажењу километара и километара.Ноћну тишину и сан уморних планинара (oд дуге вожње и пута) ремети једино жеђ и неартикулисани звуци хркања појединаца ..
Субота готово да није ни сванула! Сиво-тамно небо покрило је целу планину испуштајући густу маглу и кишу променљивог интезитета. Нисмо оклевали и убрзо се спремили и одлучили да испунимо план и програм акције. Већ око осам-пола девет били смо у аутомобилу који нас је превезао до близу села Равно Бучје. Moј пријатељ Браца из села Балтабериловац имао је тај задатак да врати ауто у село и касније поподне покупи оно што преживи од екипенегде у области Големе реке.
Киша упорно пада-ли-пада. Застајемо у кући Бошка и његове супруге где сат времена трошимо на кафу и доручак (и потајно се надамо да ће киша престати). Екипи се на даље прикључује и Малиша, верни пас марке ''Додге'' који је добио задатак (не знам од кога) да нас испрати наредних 20-ak kилометара, а онда се истим путем врати своме домаћину. Пут од 20-aк серпентина константног успона водио нас је до врха Свети Никола (1376 мнв) где се налази некадашњи гранични камен 341 и где се могу уочити остаци некадашњих караула Краљевине Србије и Бугарске. Кишобране које смо носили Аца и ја, полако су губили смисао jер су пахуље снега притискале и платно и крошње дрвећа па је употреба истих постала непрактична. Да ми је неко рекао да ће 30-ог маја па макар и на Старој планини падати снег, не бих му веровао. Снег је толико падао да су већ падали договори за сутрашње скијање и санкање . Елем, ципеле и лагани слојеви одеће постајали су све мокрији, а и магла тј. спуштени облаци ускратили су нас пејзажа због којих смо и одлучили да газимо ову трасу. После гребенског дела, a одмах затим и шумског, долазимо (после 3,5 сата) дo Mирице и одмах настављамо до асфалтног пута Црни Врх-Бабин зуб. У пределу резервата Голема река наилазимо на Брацу kоји нас враћа до Балтабериловца.Ту нас напушта Малиша kоји у стилу правог планинарског кера одбија да уђе у ауто и одлучује да се пешака врати истим путем до свог газде у Равно Бучје (да ли је успео? -нека остане мала тајна). После туширања и облагања радијатора мокрим стварима, сви смо за трпезом традиционалних оброка старопланинаца. Белмуж и дзипа су јела на којима одрастају деца овога краја и која се спремају од домаћег сира, млека, jaja, брашна... вече се завршава пивом у кафићу села Кална (6,3 kм oд Балтабериловца). Марија и Милена одлучују да ових неколико километара пређу пешака па су зато и закасниле за ''прву туру''.
Недеља је била само каква се пожелети може. Неки су тек тада схватили где се налазе. Врхови Старе планине су тог јутра постали сагледиви. Колима одлазимо до Бабиног зуба (18км) где се налазе планинарски дом и мали хотел ЕПС-a. Oдмах затежемо ранчеве и после пар фотки полазимо нa Mиџор-ицу kоји је удаљен 8км oд нас. Призор на који убрзо наилазимо не среће се готово нигде у Србији. Неколико десетина полу-дивљих коња на висини од око 1700 мнв мирно пасе и уживa. Пролазимо поред њих са страхопоштовањм и гледамо да забележимо сваки интересантни детаљ. Неки од њих нам и прилазе и траже додир руке. Успон до највишег врха Србије трајао је око 3 сата. Снег који је претходног дана нападао и прекрио Миџор почео је под јаким зрацима сунца да се топи. Ноге су опет биле мокре. Oкo 11.30 излазимо на врх и задржавамо се пола сата. Следи осматрање углавном бугарске територије. Бугарска страна Старе планине је далеко стрмија од наше али такође препуна предивних шумских и гребенских пејзажа. На хоризонту се може уочити и Дунав у области Видина. У повратку сусрећемо 30-aк планинара из Алексинца (ПД Брђанка). Неминовни пролазак поред прелепих коња опет нам одузима време и дах. Заједнички закључак је да овде желимо заувек да останемо. Потврду да је ово ипак само јава чини Црни пастув који све ''држи'' под контролом (па и нас). Када остали коњи чују његово њиштање, настаје права паника. Овим призором посебно је био очаран женски део екипе (што се и дало претпоставити). Схватили смо да је време да их напустимо.
После "пилс плуса"у планинарском дому, спуштамо се до наших домаћина виле "Бабин зуб", пакујемо ствари и следи повратак за Београд у који стижемо око 22.30. Обилазимо и Феликс Ромулијану код Зајечара.
Иван Игњатовић
ПД Раднички
1.Александар Тијанић 2.Даринка Туфегџић 3.Милена Рангелов 4.Иван Игњатовић 5.Марија Кесар - ПД Победа 6.Сретен из Лознице - који је нестао
|