Расцепкали смо се, сви користе првомајске и Васкршње празнике да оду негде, али после доста година поделили смо се у пар група и отишли на различите стране. Проклетије, Дурмитор, пећине источне Србије, свако је себи нешто нашао. Са Зокијем, Рођом и још неколичином планинара ишчекујем да се Раде појави и извини се што нећемо нигде кренути (време за полазак је прошло, нема аутобуса, а нас је петнаестак). Ипак се то не догоди и иако страшно малобројни у поређењу са седиштима у аутобусу кренусмо.

Ни до Лазаревца не стигосмо кад љут, црни дим испуни задњи део аутобуса. Још једном проверавам поруку са "адресом" Петрове пећине, тренутно бих више волео да кренем пут источне Србије. Но, шофер разјури сиве облаке и настависмо ка Црној Гори. Путовање се отегло, сви спавају, напољу мрак, помоћно светло је сувише слабо да бих мого нешто да читам... Спуштамо се са Златибора, а изнад крошњи ми се за тренутак указа златно-жуто ужарено брдо, много више од Златибора, и убрзо нестаде. Сан ли је? Земаљско није. Провиђење!? Упињао сам се на седишту да докучим ста се догодило; огромна жута сабласт је бестрагом нестала. Пробудих Радета у намери да се огребем за паузу за кафу и кад сам се враћао на своје место, поново искочи он; у пуној својој велицини жути је месец играо по небу скакујући час на леву, час на десну страну аутобуса. Посматрао сам ове његове детињарије све док, поново, не нестаде иза језера у Кокином броду.

Низ пут су се смењивале џамије и цркве и конацно кренусмо да се пењемо уз падине Дурмитора кроз праскозорје. На мосту у Ђурђевица Тари нас обасја и сунце, а моји сапутници коначно почеше да се буде.

На Забљаку ни мрвице од најављиваног снега, а врхови, које смо одавде видели, су се беласали потпуно прекривени снегом кроз јутарњу измаглицу. Лако стигосмо до речице која истиче из Црног језера, на којој нас је чекао први проблем. Мост је сломљен на пола, около је снег, даске су углачане и све је прилично клизаво. Испомажући се, некако сви успешно пређосмо мост, а онда нас прогута столетна смрчева шума. 

Од реке креће узбрдица која не попуста скоро скроз до Локвица, то су ми споменули, али да је баш оволико дуга и упорна нисам ни слутио. Чим изађосмо из шуме дочека нас ветар. Испрва слаб, а онда, што смо ближи били Превији и Локвицама, све јачи и јачи. Имам утисак да ми се лева страна тела леди, ранац ми је претежак, непроспавана ноћ и умор ме присиљавају на паузу, а ветар раздувава сваку илузију о истој. Сам сам, неки су ми измакли, а неки заостају. Извлачим последње атоме снаге у нади да су Локвице иза следећег брдашца.

Био сам у праву. Предамном се указа пет-шест катуна. Пред првим застадох у покушају да резервишем унутра место за спавање и то ми пође за руком. Док сам чекао испред да уђем ветар је толико дувао да ми је кроз ранац ледио мајицу на леђима. Пресвлачење... Задовољан друштвом у колибици реших да помогнем и другима да добију свој кров над главом. Избацивали смо снег из осталих кућица и торова и скидали поља тарабе неби ли послужила као кревети.

Ветар са Превије је толико дувао да је било немогуће поставити шатор, неки су се ипак упорно трудили. Док смо се измучени и уморни, слушајући орканску музику и ударце ветра за које сам мислио да ће разбити катун у парчиће, одмарали некима пође за руком и постављање шатора. Да није ветра дан би био идеалан за пешачење, мада и овако Раде одлучи да идемо на Чворов богаз јер је тек подне (нећемо ваљда одморни дочекати мрак).

Сви из аутобуса кренуше на успон који нам је представљен као најлакши (што је и био), а ово беше уједно и последњи пут да смо сви на окупу. Што смо више одмицали узбрдо, ветар је попуштао, а сунце нас је радосне обасјавало. Иако не тежак за пењање Чворов богаз је прелеп врх са кога се поглед пружа на читав масив овог дела Дурмитора. Са самог врха се са лева на десно види : скупина Међеда, Терзин богаз, Банђерна, Зупци, Луцин врх, Минин богаз, Боботов кук, Обла глава, и можда нешто још...

Спустили смо се ка Облој глави и Леденој пећини, но од оба одустадосмо. За Облу главу смо превише уморни, а улаз у Ледену пећину је био затрпан снегом. Враћали смо се око врха изохипсом по већ расквашеном снегу. На десетак минута од Локвица, на прилично стрмој у левак обликованој падини Мала Мира отклиза са стазе али се ( уз помоц стапа и навођења ) заустави неких петнаестак метара низа страну. Пошто сам био последњи, а она непосредно испред мене, прискочих јој у помоћ и успешно се, уз велики напор, докопасмо стазе.

Врхови су већ заклонили сунце. Ми смо се трудили да прокопамо снег до воде али наш труд остаде узалудан. На пар места ископасмо рупе дубине и преко два метра ( до земље ) а води ни трага. Коначно паде мрак и дође сан на ред.

Ветар је дивљао. Не знам колико сам већ будан, ни мало ми није пријатно. У врећи је топло али су удари толико снажни да им склониште једва одолева. Буде се и остали, Раде отказује успон на Боботов кук ( замена дана ) и добијамо још три сата за спавање. Само кад би и ветар тако милостив био.

Буде ме, прескачу, бацају ствари по мени... Каснимо, уобичајена ствар на Радетовим турама а толико буке и трке. Добијам дерезе до 41, а носим бар 44, срећом има и супротних случајева. На крају сви бивамо задовољени. Само, треба неко да ми намонтира ово чудо. Помажу ми добре сестре Краљевчанке. Сви крећу, док се препакујем кренућу и сам. Видео сам на коју страну одоше, а снег ће ми сачувати трагове за касније.

Убрзо их стижем на путу за Терзин богаз. Ветар на моменте дува толико да онемогућује кретање, а у другим моментима ни дашка! Идемо директно ка Превији, прилично споро. Дерезе су права ствар и већ ми се јавила жеља да набавим себи једне под хитно. Од Превије ка Терзином богазу, као и Међеду, гребеном нема снега па следи "презување". Поново нас ветар љуља, неки већ овде одустају. До Терзиног богаза стаза није нарочито тешка, сем једног детаља који нас остави без још неколицине другара. На врху се договарамо да кренемо у освајање Међеда, иако то није по плану за данас, па докле стигнемо. Ко не могаше крете полако ка Локвицама, а ми преко Превије на грбину Међеду. 
Изгледа да смо победили и највећег непријатеља или он више воли да дува другом страном планине, у сваком случају много је пријатније на сунцу без ветра. Врхови су се низали један за другим, а језеро се све више откривало. Са Малог Међеда је поглед на Црно језеро величанствен; мањи део је потпуно прекривен леденом плочом, а у већем се огледало сунце при заласку и помагало таласима да се беласају. Док смо се ми дивили природним лепотма Раде нађе стазу којом ћемо сићи мало иза Локвица, како се не би враћали истим путем. 

Читава та страна је прекривена снегом, поново намонтирах дерезе ( овог пута сам ). Беше веома стрмо. Кренули смо полако, остао сам на зачељу. Након петнаестак метара откачи ми се једна дереза и посто није било шансе да је наместим одлучих да их скинем. Сад ми остаде само верни штап да се за њега придржавам. Што смо се више спуштали било је све стрмије и ходало се све спорије. 

Мима и Драган стадоше са стране и сачекасе да колона мало одмакне. Прођох поред њих и стигох Зокија на зачељу. Неприметно смо скренули у лево, на још стрмији део и људу са чела колоне су већ отпењавали уназад. Чекали смо на ред кад крену да нас засипа снег који су Драган и Мима обарали клизајући се. Он се на скретању заустави и искорачи ка нама, а она приличном брзином настави право, заротира се и без кочења пролете кроз кривуље.

Пиштао сам како бих дао Радету знак да се нешто десило. Драган је потрчао ка борићима и дозивао је. Враћао се само ехо. Гране су се кратко њихале па и оне стадоше. Црне слутње испунисе ваздух, све је стало. Кроз тишину је одјекивало само Драганово "Мима! Мима!". Крај провалије није се дао ни наслутити из наше перспективе. Веровао сам да је све у реду, али погледи око мене су говорили другачије. Не знам колико је времена прошло док се није зачуо Радетов глас и њено јечање, али смо сви прилично остарили у том периоду. Није ме скоро испунила радост због нечијег плача и кукњаве као у тим тренуцима. Остало је још да се сви некако спустимо до ње.

Великом муком прођох кроз кривуље газећи са гране на грану. Ноге су ми скроз мокре, штап ми се заплитао у гране, а призор Миме у дну јаме ме је плашио. Некако се искобељах и докопах снега, који је био прилично расквашен. Морало се поново уназад. Забадам штап, други, трећи корак, степенице у снегу попустају, висим на стапу! Набијам шпицеве у снег, правим нове ногоступе. Крећем даље и поново се нађох у ваздуху само о штапу. Све понављам и до равног дела не користим њихове, већ све време себи правим нове ногоступе.

Стизем до Миме, лежи утиснута у снег као у цртаном филму. Прекривена је гомилом ствари, све сто ми не треба бацам преко ње. Усне су јој тамно љубичасте, сва је изгребана по лицу, боје је прилично неживе; по глави ми се мота једна слика из детињства.., не, одбијам да поверујем у такав крајњи исход... Морам да наставим ка Локвицама, већ се тресем од хладноће или страха, свеједно. Два и по сата како лежи у снегу и ко зна колико ће још! Спасиоци су кренули са Жабљака, из Локвица, молим Бога да све прође у најбољем реду. Неком од оних који остају поред ње остављам рукавице и крећем доле. Убрзо срећем прву спасилачку екипу, а и Локвице су сад већ близу.

Пао је мрак. Стигао сам до Ане и потврдио јој да је Мима пала и како изгледа да није ништа озбиљно, ни сам не знајући шта да мислим. Уз шпорет, вино и ракију чекали смо вести са Забљака и повратак спасилачке екипе. Атмосфера је била крајње напета. Већина људи је била за паковање и повратак у Београд. У отапању снега, кувању супа и чајева за спасиоце дочекасмо Васкрс, а пар сати затим стигоше и они - Мима је већ била на путу ка престоници.

Освануо је диван, сунчан дан. Први без ветра од како смо дошли. Као да су горски богови, задовољни јучерашњом жртвом,одлучили да нам подаре лепо време и тако купе наш останак! Уз фарбана јаја и печење договор с планином је брзо склопљен. Васкрс је, дан радости и уживања. Од свих успона нас одговори јучерасњи случај о коме се и данас прича са приличном неверицом.

Представа коју нам приредише Раде, Милица и пијани Босанац разгали наша срца и оживе читав камп. Прорадила је ту на крају и дедина крв, па затим обуздавање исте Милициним пантерским скоком, и још свашта нешто... Паде и договор за сутра: у 4:00 крећемо на Боботов кук, наравно, Босанац је био искључен из даље акције.

Буђење рано, нервоза, свађа око стазе и коначно креће свако за себе, али иза ћошка су већ сви у колони. Смрзнут снег, месечина, прохладно јутро без ветра, негде у даљини се назире плаветнило дана, све је идеално за пешаћење, а мени још увек мука од јучерашњег преждеравања. Једва се крећем на зачељу колоне и тетурам као било који пијанац у ово доба дана при повратку кући. А пили нисмо ништа!

Месец се полако повлачио и своје место на небу уступао сунцу. Од ове благодети ми не извукосмо много користи јер смо се кретали удолином оивиченом врховима и смрзавали се, наслућујући топао дан. Мамурни Босанац, који је самоиницијативно кренуо за нама, и ја убедљиво заостајасмо тако да сам од пауза видео само устајање и полазак групе даље.

Прилично исцрпљен пристигох групу на последњој паузи пре врха. Седох на, још увек, тврд снег, а добре сестре Краљевчанке ме послужише сувим грожђем које ми се из дрхтаве руке расу по снегу. Ипак је овако лакше; зобао сам зрно по зрно, а успут се за них хватао и по неки кристалчић леда што је још више помогло мом враћању у живот.

Сунце нас је сад већ лепо грејало, ветар је дувао са превоја између Луциног врха и Боботовог кука, а ми му, уз велику стрмину, кренусмо у сусрет. Уз помоћ дереза сам лако напредовао ка превоју упркос ветру и клизавом снегу. Као награду добисмо купање у сунчевим зрацима дуж читавог превоја.

Шкрчки поглед је изгледао тако "предивно" да одлучих да ту останем и дивим се све док остали не изађу на сам врх и врате се. Иако су ме убеђивали да је у навези, са дерезама и цепином прилично безбедно прећи залеђену косину која води у стене ка врху ( или директно неких километар ниже у Шкрчко језеро) одлучих да останем и уживам у погледу на све то! Рекоше ми да се успон у зимским условима до овде признаје као летњи скроз до врха, што ме само учврсти у претходном уверењу. Дерезе Маја ( једна од сестара ) и ја дадосмо храбријима ( или шта већ ) и остадосмо на ручку овде. Друштво нам је правио и један кер који нас је упорно пратио скроз од Локвица.

Сви су се вратили читави са Боботовог кука, бар физички, те одмах кренусмо ка Луцином врху. Лако смо попели врх, а још лакше се спустисмо све до Локвица.

Паковање ствари, повратак на Забљак и повратак кући су били неизбежни, а таман сам се привикао на овај сурови амбијент. За нама остадоше пусте Локвице...Притиснут са два ранца једва се докопах шуме. Сви су прилично одмакли, у шуми је сумрак. Стазу само наслућујем али то радим баш добро. Онда ме ноге некако чудновато претекоше, а задњица се нађе на снегу! Ранац се зарио много дубље него ја па се једва некако искобељах из ове ситуације.

Код потока сам сустигао другаре који су баш завршавали испијање пива са неким Црногорцима који се ту затекоше. Асфалт је већ близу, а шофер нас је пријатно изненадио дотеравши аутобус докле се могло. Вечера поред друма па на Забљак на пиво, а беше и један сладолед...