|
Written by Дарко Вељковић - Поп
|
|
There are no translations available.
Годинама размишљам о одласку на Јухор. Ту ми је, успут, све као имам времена за то. А никако да пођем. И ево сад, иде пун аутобус планинара, па се и ја радосно придружих. Пошао је чак и Деки, после пар година, не рачунајући Ртањ. У аутобусу ко некад, и даље смо најмлађи, самим тим и највеселији.
У Драгошевцу нас дочекасе с чајем па кренусмо пут планине. Наводно до врха има девет километара, а десет сати пешачења!? Одмах ми је нешто ту било сумњиво. За то време и ћопави би пресли наведену раздаљину. Поверовали смо да је раздаљина права, а време лажно, тако нам је више одговарало, па одмах свратисмо у сеоску продавницу. Чисто да не изневеримо традицију упознавања са локалним становништом, узесмо и по пиво Деки и ја.
Пред продавницом карактеристични ликови. Млади и стари, сви заробљени у боци. Двојица се бас укртили, ко да су овде одвајкада. Румени, испуцалих капилара. Сви старији десетак година него што стварно јесу. Пријатни, дружељубиви. За двадесетак минута испричаше нам читав живот, угрубо. Задовољни новим познанством настависмо траговима претходника.
Сами смо у планини на коју ретко ко долази. Ретко ко овде и живи. Од како напустисмо село никог и не сретосмо. Земља је већ почела да се отапа. Слутили смо блато. Врло брзо је превазишло наша очекивања па смо се кретали као кроз рит. Наших другара није било на видику, а трудили смо се да их стигнемо! Ништа. Само трагови у блату. До једне колибе. Ту је раскрсница. Трагови воде и левим и десним путем. Одлучисмо се за паузу, а онда лево. Лако је изабрати кад немаш појма где си пошао. Беше ту нацртана нека стрелица у лево. То нам олакша избор.
Успон је константан, али благ. Није било говора о девет километара. Толико смо одавно прешли, а стигосмо тек на гребен, до планинарског дома на Добрим водама. Ту смо срели планинаре из Злота, рекоше нам да је требало изабрати десни пут. Сад и сами видимо. Врх је био у даљини, плавичаст. Деки ме је убеђивао да је то већ нека друга планина, а наш врх је ту негде у шуми сакривен. Напуштамо другаре. Крећемо се ка овој "другој" планини. Телефоном сазнајемо да је ипак то врх. Дуго смо пешачили до њега. Под самим врхом Велики Ветрен 774 метара сретосмо наше другаре, али они су већ силазили. Врх је под шумом и не пружа никакав поглед. Магла у долини је само појачала овај утисак.
Пошто су се сви пели десним путем одлучише да сиђу левим. Ми смо их убеђивали да је далеко и досадно, али није помогло. Сад смо их невољно пратили. Већ ми се све смучило, Дејану још и више. Почело је да се смркава, и то веома брзо. Ускоро остадосмо у мраку и блату. Одвојио сам се од групе и ходао што сам брже могао. Да што пре стигнем до села. Упадао сам у баре и блато до чукљева. Пратио појављивање звезда и пут месеца. Слушао поток и пој птица. Све, само да не мислим на блато и умор. Коначно стигох до продавнице.
Испред седе они исти, а прошао је читав дан. Сад су се још појачали, било их је бар дупло више. Један од оне двојице је још увек ту, компањона су му вероватно однели негде. Одлучио сам да овде сачекам Дејана, иако нас је триста метара ниже чекао ручак, кога по свој прилици неће бити за све. Знао сам да је он негде на зачељу, па свесно и у знак солидарности одустадох од пасуља. На послетку испаде да данас препесачисмо нешто мање од тридесет километара. Леп увод у нову планинарску годину, нема шта!
|
