ПРОКЛЕТИЈЕ

МАЈА ЈЕЗЕРЦЕС (Језерски врх- 2694 м) 13,14,15 март 2009

У организацији ПД Раднички БГД,

Вођа акције Драган Павловић

ПРОКЛЕТИЈЕ, јаке и величанствене, толико заокупе мисли, вуку к себи и свако враћање њима је ново посвећивање, страхопоштовање и радост што ће ме дотаћи њихова снага и мир, што ми казују да се могу стопити са ОНИМ што све прожи.

Кренули смо из Београда 13.03.09. год. у 22 ч,. Нас 17. Већина искусних планинара и добро спремних или са, бар добро спремним жељама да се дивимо Маја Језерцес ( 2694 м ) навишем врху масива - Проклетија

Док је Аца Фандјо бесомучно терао свој комби пут Црне Горе И Гусиња тресао је разговор и мисли планинара,( а о сну да и не причамо) покушавала сам Дарку мислено пренети слику са Северног врха Каранфила ( Црногорска страна Проклетија ). Опчињеност и онај поглед упрт на албанску страну Проклетија и М Језерцес који царује својом купом на том простору и изгледа као светилиште у које само изабрани могу ући. Моје речи имале су стрепњу - Да ли и ја то могу? Изгледа да је Аца Фандјо надмашио себе јер смо у Црну Гору ушли пре времена, није било ни честито свануло када смо ушли у неки ресторан успут, да се мало окрепимо и да постено сачекамо да се у Гусињу пробуде петлови па Црногорци. Јер шта ћемо у Гусињу пре 7 х ? још нико није будан ( вођа Драган Павловић) и не може се испоштовати ритуал да се поједе чувени бурек, пре него кренеш пут Грбаје или, овај пут, Ропојане. Као да смо будили градић око 7 х, испоштовасмо ритуал и комби настави да тутњи према Вусању. Јутро, свеже , са по којом пахуљом. Предео се будио , лењо у измаглици. Стигосмо и паркирасмо пред полицијском постајом. Ранчеве и опрему извадисмо. Требало је кренути према Застану и караули у којој се ваљало одморити пре успона. Неки су носили и шаторе јер нисмо знали да ли ћемо се моћи сместити у караулу. Дан пре нас, на М Ј. пошли су и планинари Победе, њих 50- так. . Док смо ходали Ропојаном прошли смо поред заносне Грље која се нагло стропоштава и наставља кроз узак кланац скривајући своју лепоту, и поред горског ока - Савиног ока где се водени смарагд, бистар и непоновљив, меша са тиркизом када је сунцано. Овај пут се смарагд развлачио оком сам и лепио за наше мисли. Захватисмо воду и настависмо даље путем. Стигосмо до лепо обелезене табле која је указивала на правац насег кретања.

.

До карауле стигосмо око 10,30 х. Приблизавајући се сретосмо планинаре, углавном из црногорских планинарских друштава, који су се резигнирано враћали назад за Ропојану. Причали су како је време било лоше прошле ноћи, нико није попео врх, јер временски услови нису то дозволили. Испред и око карауле врева. Неки од насих, вец кренусе да постављају саторе. Дарко и ја спустисмо ранчеве и поздрависмо се са гомилом познатих Победаша.Осмотрисмо унутрашњост задимљене и пренапућене карауле. Закључили смо да би било најбоље да прионемо на посао - постављање шатора. Потврдила се вест да нико није попео врх. Дувао је јак ветар,, снега доста, дошли су углавном до подножја, неки, мало даље, али задњих 400-500 м. нико ниј попео. Нагиб је велик, а ветар је био бесомучан, видљивост никаква. Разочараност Победаша, јер већ другу годину за редом, не могу да ,,утрефе" дан. Сви нам желе висе среће, а ми гледамо у небо. Павловић рече:,, Интернет" каже да се време побољшава са суботе на недељу. Тајац и дизање шатора. По плану акције, будимо се у 1 х, припремамо и на успон крећемо у 2 х после поноћи. Имамо времена за топлу супу, увлачимо се у вреће и лежемо уверени да је наш водич смирено гледао прогнозу на интернету. Смирио се и ветар , а и наше главе, које су се увукле у топле вреће с носевима који једва вире. Будимо се у 1 х. Напољу ведра ноћ препуна звезда. Наше жеље и воља сједињују се под небеском куполом - да група изађе на врх. Узимају се чеоне лампе, хране колико је минимално потребно, вода, штапови, цепин , дерезе - наравно. Тачно у 2 х крећемо нас и 14 и 6 планинара из ПД Комови Подгорица. Беше ту и једно девојче Тијана, тако 18 мушкараца и нас 2 жене. Код мене пех на почетку. Група се успињала стазом кроз сумарак, а мени чеона лампа поче да пада- шрафови поиспадали. Запитах се је ли ово знак да не треба наставити, али нека смиреност, која нас је обавијала из оне ведре ноци, била је и у мени и некако савладах лампу прво је држећи уз штап, а онда је мој друг Дарко морао да заостаје самном и да изналазимо неке џепове на ранцу у које би је углавили. Све до 4 х она је тако функционисала, а онда се, напокон, угасила скроз. Звезде су се огледалвале у снежној белини и било је потребно да се око привикне па да лампа и не буде потребна. Предео окупан миром, чудесан, грандиозан. испред нас ниска планина, амфитеатри врхова, Снага природе се негде око пола 6 бојила у рузичасто. Сунце је дирало врхове уоколо, све сто сам мислила увлачила сам у срце и било је свезе обојено у рузицасто, свезе и непатворено, грејало ме је. Прилазили смо подножју М.Ј. Следио је завршни успон. Ветар је на махове снажно дувао. Већ смо ушли у облак када смо стављали дерезе, извукли цепине. Скинувши рукавице, ставих једну дерезу и поцех да цвокоцем. Прсти на рукама су се мрзнули. Један дечко из Комова ми приђе и поможе да ставим другу. Навукох рукавице али се прсти нису открављивали. Нагиб је био све већи. При врху и70 %. Све време убадали смо цепином, Колона је лепо напредовала. Павловић је упозоравао: Држите одстојање, бодите цепинима.. Овај пут снег је био растресит, није било леда, није се морало развлачити уже које је ношено.  

 Доле стрмећи и бездан. У облаку смо и тако око 8 и 30 изађосмо на врх. Задовољни, кратко се задржавамо, узео је свако по нешто да се окрепи. Сликамо се. Жалимо за погледом који се није отворио са врха.Било би лепо да су се видели Каранфили на другој страни, али како смо почели да силазимо, облак је остајао иза нас и поглед нам се лепио за ниску планина које су се снажно протезале у дубину албанске територије. Видели смо , мало касније и Каранафиле, и Маја Росит. Требало је усресредити се на силазак, углавном смо отпењавали., а мени су се јавили грчеви у ногама. Дарко ми је пар пута помагао поставивши цепин чекајући да спустим ногу до њега. Наш водич је све време пратио групу и није му промакло да се један од наших другара мало чудније креће.. Смирено је замолио Давида да му помогне и буде близу њега. Није то први пут да видим Драгана да прибрано одреагује. И тако смо полако силазили до подножја. Задњи је сишао професор историје Никола Плавшић из Неготина( 63 год. ), маратонац који годишње претрчи измедју 2000 - 2500 км. Свака част професоре! А онда, ужитак. М.Ј. остаје иза нас, Испред нас непрегледна белина. Чују се лавине које смо и гледали како парају и сипају са планинских стрмека. Стене , одсечене, сребрне, металне, а опет чине слике које нам се топло нижу у души. Душа од тога расте и стапа се са Проклетијама које парају облаке. Ко походи Проклетије постаје ходочасник облака, а те планине попут лека, окрепљују, као што је о планинама, дивећи им се, говрио пре четири века, у својој поезији кинески песник Јуан Хунг Тао.( књига Ходочасник облака - Графос БГД ) . Око 14.30 дођосмо до карауле, а онда паковање шатора и опреме , па назад, до полицијске постаје, још око 7,5км., где нас чека Аца са својим комбијем. Сутон се већ успорено развлачио предивном Ропојаном, када смо кренули, сад уморни и задовљни истовремено. Чекао нас је дуг пут, вечера у Андријевици. Фандјо је дао гас - сан се труцкао. Ујутро теба да се иде на посаo

.

Ходочастили смо и вратили се испуњени, а Проклетије нас учише да се стопимо са ОНИМ што све прожима.

Јагода Новески

ПД Раднички-- Београд

Слике са успона погледајте овде