|
Требало би кренути, увелико је пало вече, летње вече. Мада све личи на јутро у Гусињу, срећом, такође летње. Где ли се деде онолики пут!? Долити пиво и уронити у њега ћевапе? Па, кад је већ прилика таква ...
Наједном Грбаја, дан се већ ломи преко поднева. Доста шатора. У мени се одмах родило питање кога ли крију. Испред једног познат лик, довољно интересантат да му се придје без позива, и још једна прилика која брише границе обзира, земљине теже и привлачи снажније од сваког магнета. Пре било каквог премишљања одлука је већ донета.
Сунце је одржавало температуру наших усијаних глава, хлађење пивом није помагало. Свакако да то неће поћи за чепом ни вотки која ступи на травнату сцену, али вреди покушати. Већ су се сви могући гласови измешали, од свега, доста пута већ виђеног, препознајем једино витке ноге, чврсту задњицу, прилично згодно тело и главу коју, сасвим сигурно, никад пре нисам видео. Све ово било је довољно да ме покрене у шетњу на коју би ме тешко и силом натерали.
Убрзо ме је тело издало, на срећу (моју) таман испред Шабановог катуна. Другари ме оставише, мислим да је и њима лакнуло тада, као и овима из катуна што ће лакнути кад будем отишао за три сата, у немилости домаћој ракији, а они наставише са шетњом. Недуго затим се појавише мокри, прокисли, па одоше, ја остадох или одох, ко би то знао кад одавно више и нисам ту.
Стисла бешика. Не могу више, морам у wc. Не могу да нађем прекидач. Чија ли је ово кућа? По неким мојим последњим сазнањима требало би да је Карамаркина. Невероватна тишина ме окружује обмотана најтамнијим мраком. Стварно не знам шта ми би да се овако напијем пред дипломски. И шта ћу сад? Вероватно нећу моћи да заспим више, а тек је четири ујутру. Мораћу у мраку да потражим wc јер су изгледи да нађем прекидач све мањи. У ствари млатим рукама кроз мрак без шанси и да се дигнем. Погнуто долазим до врата или је ово тек неки уски пролаз. Свеједно, излазим. Запињем за нешто, руке јуре ка облицима, све ми измиче и падам. Прво што чујем после овог потреса, уместо јаука, су зрикавци, а уместо бола осећам како ме милује росна Проклетијска трава. Коначно сам се укључио! Јуче сам дипломирао, сад сам на Проклетијама, спавам у шатору и једва чекам да се вратим унутра након уринирања па да у својој новој спољњој меморији марке Canon А530 power shot видим да ли је забележен мој ноћашњи сан.
Прегледао сам слике и одједном је све ово постало истина. Е, да је само то! Било је ту још доста тога. Подизање заставе уз певање химне у ставу мирно, извођење обредних игара, дружење са неким људима за које до овог тренутка нисам знао ни да постоје... Њихово постојањеби ми било сумњиво и даље да их не окружује добро ми познат пејзаж Проклетија. И све то до пола девет увече кад ме је неко, вероватно, одвукао на спавање.
Са првим јутарњим зрацима почеше ликови из фотоапарата да се појављују из својих шатора. Сви ми се јављају као да се знамо сто година, а већини очи никад видео нисам. Позивам поново у помоћ своју спољњу меморију и тек онда све долази на своје место! Скоро све, јер сви су већ устали, а мог синоћњег најбољег пријатеља, бар по фотографијама, нигде нема. Покушали су са неком причом о постојању кампа спелеолога Пољака негде под Подгојом, који су синоћ, ето, били овде, а сада су опет тамо; ма није ни важно... Мада, касније се испоставило да он стварно постоји овде негде у планини, да га зову Пићу, а по начину на који он изговара наша имена се одмах види да је судбински било предодређено наше велико другарство. Он Поп и Пићу изговара тако брзо и јасно да звучи као понуда и одговор: Попи, Пићу.
Куд се деде онолики народ немам појма, али једна група се врзмала око мене и у почетку стидљиво, а касније све агресивније ми стављала до знања да им се иде на Тројан и да би требало испунити синоћ им дато обећање и одвести их тамо. Кад сам видео у каква су све људи обећања спремни да поверују нисам имао срца да им бар једно од таквих не испуним. Кренули смо, они у убеђењу да идемо на Тројан, а ја до катуна на Равном кључу и вредне Резе. Ипак је колективна свест надвладала моју мамурну и, уз посету катуну, одосмо до врха Тројана. Успут смо креирали девојку из наших снова, којој је само медвед фалио па да, по узору на онај виц о настанку Босанаца, настане и овде нешто слично. На крају смо морали да је оставимо ту где јесте због њене прекомерне тежине, али сам нешто касније добио обећање да ће бити дотерана у ред од Гусињског вајара, хармоникаша и травара Рафета Дељанина.
Сваке вечери смо седели око ватре и спаљивали гомиле речи нартопљених алкохолом како би им макар мало дали материјалног постојања и укључили их у процес кружења материје и енергије. Можда оне у тим тренуцима звуче забавно, бесмислено, али смо им ми дали шансу да се у кружењу сударају, спајају и створе нешто лепше и веће, нешто што ће остати иза нас. Тако се из вечери у вече појављивало све више припијених парова, младих и још млађих, а са табора се одлазило у, пре доласка овде, непознатим правцима.
Пар дана смо напорно планинарили, врућине су постајале све неподношљивије. Договорили смо се да одемо до Плава, Плавског језера. Тако и урадисмо. Уместо право на језеро комби нас одвезе до самог Плава. Иако, сад већ, годинама долазим овде никада нисам свраћао у Плав. Чим сам изашао из комбија видех колико сам грешио. Одједном ми се више није ишло на језеро. Плавске улице, куће, џамије и кула Реџепагића, а тек кафанице и планине које га окружују су ме купиле на први поглед. Сви су отишли на језеро, ја сам Плавом наставио сам како би што боље осетио сваки његов кутак. Ишао сам улицама од кафане до кафане, испијао кафе, јео ћевапе, разговарао са непознатим људима (наравно, а с ким би друго?).Уживао сам при сваком кораку, гутљају, залогају и у свакој речи. Одједном ми је чак и картица фотоапарата била пуна, а Плав је и то решио, односно једини фотограф у читавом овом крају.
Наравно, све ово ме је прилично исцрпело па сам се, нешто пре заказаног времена, једва довукао до језера. Вода није била ништа хладнија него што је овде иначе, ни топлија. Ускочио сам, отрежњење је брзо дошло. За њим и сан као праведна награда пуној и уморној души, а према овдашњој народној изреци „сан је тежи од рада". То зна свако ко се није пробудио, додао бих ја.
Још неколико дана продје у успонима и неколико ноћи у диму. Већина људи би да види Попадију, Талијанку, Волушницу, већ је време растанку за многе а не видеше оно најближе. Кренуо сам са њима пошто се испоставило да сам једини у читавој групи који је уопште био горе. Годинама ми је жеља да се окупам у водопаду под Попадијом, што ћу сада и реализовати. Групу ћу стазом упутити на врх. Бар ову је немогуће промашити, залутати овде је мисаона именица (или глагол). Довео сам их до под водопад, упутио на стазу и сад идем себи да угодим.
Пресекао сам стену по којој је вода клизила стазицом која је била једна од многих и стигао од стазе до водопада за трен. Ослобођен ствари које нас изолују од природе предадох се леденој води на подневном сунцу. Туширање под овим природним тушем трајало је у недоглед. Осећао сам како ће ми се под налетом плућа разлетети ребра. Милина ми се пела уз кичму и испуњавала све нервне везе у мозгу. Боје су се разливале пред очима, планине се размицале, па се надвијале надамном. Мора да су тако дани прошли.
Без представе колико сам се стварно задржао под водопадом обукох се и кренух назад. Пажљиво сам погледом тражио стазицу којом сам дошао, али није је било. Не само те, ниједне стазице више није било. Пут преко крушљиве, сувише нагнуте стене је изгледао немогућ. Али ипак сам веома лако довде дошао! Кренуо сам полако уза стену чучећи, нисам много одмакао напред, нисам могао ни да се вратим. Спуштам се мало, враћам се на почетак. Крећем мало вишље, па мало ниже, никако не иде. Презноји сам се већ неколико пута. Први пут сам пошао у патикама рачунајући на лагану шетњу, а види сад, сам их овде псујем као да су оне изабрале да буду обувене!
Некако је кренуло. Оштри лиснати комади стене ме добро држе. Понеки се ишчупа из клизаве земље, добро напредујем. Хватам се „иза ћошка", изгледа у осињак, већ ми шака трни од уједа. Размишљам о томе да се пустим и отклизам низ падину до букви. Десетак метара, нема више. Поред букви би могао ка стази, до њих не могу. Бар не без посекотина и подеротина. Ако ме не зауставе био бих гозба за гавране, којих је на небу све више. Гледам, хватам, препињем, на ивици живаца и снаге стижем до стазе. Да ли је вредело ове муке? Уз мало краће размишљање : да. Хоћеш ли поново? Без размишљања: не!
До шумарка на превоју између Попадије и Равног кључа стижем у магновењу. Лежем у хлад, срце ми лупа толико да мајца поскакује. Пред очима ми се нижу колоне црних печата. Сада ме је тек стигао страх. Добрих пола сата седим и одмарам. Тек сада се сетих остатка групе. Видим да они овуда нису прошли, а ово је једина стаза. Појма немам где би могли да буду. Устајем и полако крећем гребеном на Попадију, све време посматрам не би ли их негде спазио. Немогуће је изгубити групу на Попадији лети без магле, али ипак...
Иза последњег превоја под врхом видим дивокозу (?). Шуњам се да бих је усликао из што већ близине. Боровнице ме гребу док пузим потрбушке. Још мало, глава ми извирује на превоју. До врха читава падина је прекривена , не дивокозама, већ обичним алпским козама. Има их преко сто. Видим чобана који стоји на Талијанки са планинарима. Поново осећам олакшање као под водопадом. А испала због коза? Ма сад је у другом плану, важно је да смо сви ту.
Група је, наравно, изгубила стазу, а пошто им је врх био одмах ту, надохват руке, кренули су право уза страну. На срећу сви смо стигли живи и здрави. Продужили смо даље ка дому преко Волушнице.Гребен смо лако прешли и стигли на врх таман пред залазак сунца. Испоставило се на послетку да је ова безазлена шетња прерасла у озбиљну туру. Како бисмо прекратили пут нисмо следили утабану стазу кроз траву него, по нечијем наговору (ко познаје ову падину), кренусмо шумарком низ приличну стрмину. Маја је већ приметно вукла ногу па јој се Браћела придружио као испомоћ за силажење.
Ишао сам на челу колоне и бирао најприкладнију путању кроз шуму кад, одједном, две ноге, у жељи да ме престигну, издадоше тело које свом силином тресну на најлепши део. Био је то још један потенцијални проблем, али прилично лакши од Маје (за ношење). Једно лепо дупе тресну преко шушња и колико сам могао видети лепота му се не наруши. Испод хеланки је вероватно друга прича, коју ћу ја тешко испричати. Но, Ивана лако и без много кукњаве настави даље. Докопали смо се шуме и стазе ка дому у сумрак.
Под крошњама се сумрак још одавно угнездио и својим сивилом покушавао да нам закомпликује овај кратак део пута до дома. Поред свега Феђа је приметио неко необично кретање по лишћу на стази, у почетку само њему видљиво. Напокон га сви угледасмо и након дуже расправе одлучисмо да га понесемо у дом. Поуздано нико није могао да каже шта је то, али је дефинитивно био птић. Назвали смо га Живко, а касније смо му додали још два презимена, по проналазачу и тутору, Федоров Вељковић. Све заједно звучало је прилично добро. Остало је још само да откријемо чиме се храни.
Следећег читавог дана, ми што остадосмо, прикупљасмо дрва, и бубе за овог нашег нсретног Живка. Што је тај могао да поједе! Иако величине врапца без проблема је гутао муве, разне тврдокрилце, скакавце, па и читаве обаде, једва нешто мање од главе му. Кад се наједе уобичајавао је да ми се, ваљда у знак захвалности, посере у руку у којој сам га држао ради грејања. Затим би измедју моје две шаке заспао као под мајчиним крилом. Сачинили смо му гнездо у једној кутиј, довољно пространој и безбедној за њега.
Успут је неко дошао на идејуда бисмо могли и себе погостити скакавцима, чисто да би се боље упознали са Живковим навикама. Загрејали смо уље на шпорету и онако живе их убацили у шерпу. Врело уље учини да их живот брзо напусти, а поклопац да остане и кружи по шерпи. За кратко време имали смо гомилу пржених скакаваца у мочи живота. Мени су имали укус на смоки и димљену рибу, нешто између. Сад сам и сам зашто је син Живко онако халапљиво гутао бубе. Одлични су.
Кад смо већ код инсеката, да прибележим и Иљову (Дураковић) причу из детињства. Они су чувајући говеда у овим крајевима имали јединствено такмичење. Хватали су обаде, који су у летњим месецима на Проклетијским пашњацима права напаст, набијали им сламку сасушене траве у пркно и пуштали их да лете. Победник је био онај чији обад најдаље одлети. У неверици ухватисмо једног обада, убодосмо га сламком у пркно, и он одлете машући нам истом. Након овога оставили су нас једно време на миру.
Пошто је у некима од нас постојао страх да кутија није довољно добар заклон одпухова и змија, одлучили смо да Живка, са све кутијом, сместимо у фрижидер. Ово ми је било сулудо, јер сам мислио да у фрижидеру, који наравно не ради јер овде нема струје, неће бити довољно ваздуха за њега. Али био сам надгласан...
Учинило ми се да чујем потмулу тутњаву, а онда нагли прасак! Скочио сам из кревета. Као да је неко ногом развалио врата. Седео сам на кревету потпуно мокар, срче ми је лудачки ударало, зној ми није капао већ цурио са лица. Посматрао сам степенице уз које се пела светлост. Месечева светлост. Светлост на стотине пуних месеца као да је формирала стуб. Почео сам да јецам и вичем нешто неразговетно. Ивана, која је спавала тик до мене, Преплашена мојим урликом у ноћи, чудила се шта јој то описујем јер ншта од тога није чула, ни видела. Грозног ли сна! Мислио сам да устанем и проверим приземље. Светлост је ишчезла са Иваниним речима. Мора да је мора.
Буђење 24.07. је донело велику тугу у наш камп. Живко, који поживе таман толико да нам свима уђе у срца, пређе ноћас у опозицију самом себи, а то му је вероватно најтеже пало у животу! Теже и од испадања из гнезда. Сад знам, његова душа је светлећи напустила дом што ме је тргло из најдубљег сна, да га испратим на вечни починак. Ипак ја сам му био старатељ. Сазнао сам како је изгубити неког свог. Слава му.
Сахранили смо га истог дана испред дома уз све почасти. Чак је и застава спуштена на пола копља. Сви су га сузама ожалили. Сахрањен је по православним обичајима. Остали смо му дужни слику на споменику и епитаф, том нашем Живку Федоровом Вељковићу. Вечна ће мистерија остати од чега је умро. Долином су колале три теорије: И да онније имао шанси да преживи тако мали без природних родитеља (по Браћели), ИИ да је умро од преједања инсектима (по онима који су били за то да се стави у фрижидер), ИИИ да се угушио у фрижидеру услед недостатка кисеоника (по оном који је био против затварања у фрижидер).
Сутрашњи дан нам је донео нове другаре. Планинари из „Рудар-геолога", са пријатељима придружише нам се у долини Грбаје. Све породични људи, дугогодишња екипа какву би човек само пожелети могао да сретне, или да са својим друштвом израсте у њу. Убрзо су поставили троножац, обесили котлић, заложили ватру..., даље нема потребе причати, сем да су пристигли Петар и Пољаци.Вече замало да неприметно склизне у ноћ и одвуче нас за димом поново изнад облака, али грмљавина, муње и киша нас отераше у дом.
Скоро сви од првобитних табораша продужише даље, тако да ми је остало још данас да испратим Семира и Ивану. Он остаде у Гусињу, ја са Иваном продужих до Плава где она остаде у комбију за Подгорицу, а ја се упутих ка фотографу због чишћења меморије, уз обећање да се видимо у Крагујевцу чим пре.
Отишао сам право код фотографа. Дочекала ме је његова жена речима да он спава сваког дана од четири до седам и да га не сме будити. Фотограф је само један и спава попдневни сан! Нема шансе да пребацим картицу на диск пре седам. У овом случају се види чар малих места. Фотограф ће одлучити кад ћу да се вратим у дом, где ћу да вечерам, итд...
За разлику од прошлог пута сад сам се закуцао право у „Европу". Поново се квари време. Тешко да ћу уз Везирову браду. Негде код другог пива небо се провали. Киша је лила, капљице мало мање од песнице добовале су по тенди. Улице су у моменту опустеле. Нас пар у кафани као по команди пређосмо сви за један сто у центру. Тенда је одолевала. Громови су парали небо, Виситор их је упијао. Нестало је струје, киша не јењава, прошло је седам. Читаво поподне чекам и сад кад сам на прагу нестаде струје. Изгледа да ће ово бити узалудан пут. Пијем пето, шесто пиво... Ко ли ово плаћа? Ако ускоро не одем одавде у Гусиње стићи нећу, а тек у Грбају...
Стопирам и из два пута стижем у Гусиње. Овде је киша стала. Улазим код Евлијана у кафану, наилазим на веселу дружину: професор Сретен (Прашчевић), Јасмин (Бектешевић) и Дритан (Бунејај из села Селц у Малесији - Албанија). Уз разговор и гомилу пива прође поноћ. Професор је причао о неком човеку коме су птице покљуцале и срушиле гаражу од пржине (песка) јер није ставио цемент у малтер, већ само креч, како он има беле рибизле и вишње за које птице незнају шта је те му их не једу и бог свети зна шта сам све чуо те вечери.
Једном руком се држим за наслон од столице, другом сам ослоњен о сто. Јасмин одлази последњи, са келнерицом. Закључавају ме у кафани. Спасио сам се пута до Грбаје у мрклој ноћи. Спајам четири столице, перем зубе, отварам врећу и лежем. Човек који не постоји гледа кроз прозор. Још гори од њега улицама ходе. За његово присуство нико сад не мари, а тек он за њих...
Пробудих се где и омркох - у кафани. Буђење у кафани је у најмању руку лепо. Јасмин је баш поранио, нема још ни шест ујутру а после Црногорци лењи. На столу ме је већ чекао пржени телећи мозак, пршута, кафа и пиво. Било где да сам се пробудио само горе би било.
Поподне и цео сутршњи дан сам одмарао. Трећег дана „Рудари" кренуше на Очњак. Пошао сам и ја са њима до Подочњака, па даље на Подгоју. Са мном су ишле неке од њихових жена неспремне за успон типа Очњака. Из даљине се чула потмула грмљавина. Како смо се приближавали врху, грмљавина је бивала све ближа. Са врха се оне вратише назад. Наставио сам сам ка Везировој бради и АСАКовом спелеолошком кампу. Облаци су се склопили са свих страна, знао сам да нема много времена до кише, али тачну стазу за спуштање нисам знао. Одлучио сам да идем гребеном што брже у нади да ћу пронаћи неки процеп којим би се могао спустити пре него ли ме погоди гром. Трава на десној падини је била висока преко појаса, леву страну сачињавају углавном вертикалне литице. Грмљавина је све јача. Ту је изнад мене. Морао сам да се склоним са гребена. Ушао сам у траву, али сам с времена на време излазио на гребен како би се што боље оријентисао, пошто сам пре пар година прошао овим путем из правца Везирове браде. Напокон сам препознао пут.
Стигао сам до спелеолога мало пре кише. Спавали су. Нико се не наљути што их будим. Прве капи кише су добовале по шатору. Громови су се ломили преко Подгоје и Љуљашевића. Био сам тамо пре пола сата. Сад сам безбедан под платном посматрао како се капљице разбијају на мноштво мањих о околне стене. Потече и „Првијенац". У миру се крчкао ручак на примусу док су капљице кише упорно насртале на шаторско платно које је одолевало, одбацујући их по околним стенама. Разбијене капи су се уједињавале у мале токове који су браздали земљу ка шуми. Након прве флаше „Првијенца" и ваљда ручка заспасмо.
Кад смо се поново пробудили киша је била километрима далеко. Оне наше капљице, капљициних капљица ће постати Лим, Дрина, Сава, Дунав и на крају ћемо опет платити да би се купали у њима кад постану Црно море. Петар је однекуд стигао. Покупили смо вишак намирница и однели их ту доле у катун код једног Албанца из Вусања. Угостио нас је сиром, млеком, кајмаком, ракијом, а ми, да сви домаћини око нас не поспаше, ко зна докле би тамо остали.
Јутро је освануло ведро. Први пут сам у Проклетијама преспавао у планини. Магла је притисла Плав, Гусиње и околину, спасила се само Везирова брада која из магле штрчи као џин и даје наговештај постојања земље испод. Наравно, ми смо ту, ни на небу ни на земљи.
Док су се сви избудили камп је почео ужурбано да нестаје пошто је претила нова киша. Три осамарена коња су мирно чекала да на њих буде набачено неколико стотина килограма опреме. Хранили смо их заосталим хлебом који су они гутали у два залогаја. При крају паковања киша се појача. Кренули смо, коњи су се клизали по раскаљаним стазама. Ни сам незнам како сви стигосмо цели до Али-пашиних извора.
Једва да смо расамарили коње кад поче пљусак. Убрзо се претвори у град. Потоци су лили са стрехе бивше кафане на Али-пашиним изворима. Ветар је носио кишу у завесама. Није се видело ни пет метара од терасе. Личило је на потоп све ово, а онда, изненада као што је и почело, стаде. Сунце и дуга сменише облаке, на кијмет су подсећали само разбацани комади леда и промрзли планинари и спелеолози.
Свети Илија је освануо, поштовани светац међу живљем овог краја иако су сви муслимани и католици. Како би избегли још пар дана останка Петар и ја поранисмо да напустимо Гусињски крај. Поново сам био у својој дипломској одежди. Тешко да би ме сад препознао неко од ових што ме сретаху ових дана по Плаву и Гусињу.
У Беранама на клупи аутобуске станице нађох чоколадицу до пола поједену. Ножем одвојих обгризак и онако свечан понудих одрпанцу до себе да поделимо ово и заједно учествујемо у сладострашћу. Петар прихвати и поштено поделисмо нечији кусур. Леп призор са стране гледан; младић свечано одевен узима са клупе чоколадицу и дели је са прљавим, поцепаним скитом. Из њиховог даљег понашања рекло би се да је ово почетак једног лепог пријатељства. Што би ико морао да зна да оно траје већ годинама...
У Крагујевац, беше, одох...
7.-9.1.2007.
Стража, пријавница Белог и Старог двора
Београд
Дарко Вељковић |
