Раде нам обећа лагану туру по Ваљевским планинама, Таорска врела, Дреновачки кик, лагана шетња, воз. Главнина групе је кренула из Београда возом, Шоми и ја из Краљева такође возом, а Селак, Ивана и Дуле су већ чекали на станици Дреновачки кик. Касније су колима стигли Станко, Чаробница, Карамарка и Пеђа; али смо ми већ одмакли узбрдо.
Пријатан, сунчан дан. Доста познатих лица која одавно не видесмо у планини и лопта, све је обећавало добру акцију.

Пут смо наслућивали и то веома добро, тако да прилично брзо стигосмо до неких маркација, а онда је све већ било лако. Мада, ни до овог превоја се не намучисмо много. У подножју врха Дреновачки кик, 940 метара, одиграсмо фудбалску утакмицу не би ли се данас мало ознојили. Појма нисмо имали колики нас пут чека до Таорских врела. У том смислу Радетова стохиљадарка је нешто говорила, али коме је то сад овде битно. Наша екипа је на крају успела да извуче нерешено (2:2) - на кварно.

Пошто Милица разбуца дечаке на ливади кренусмо зло-невољно за њом и њим. Убзо смо прошли поред планинарског дома п.д."Вис" из Лазаревца и ловачког дома "Лајковаца". Онда се пред нама отвори пространство. Пут је вијугао планинским падинама, ми га пратисмо. Нигде насеља, ни хладовине. Полако и разговор замире...

Одједном испред нас искочи продавница "Победа", о дани славља и весеља. Коначно поседасмо да ручамо. Под разгранатим орахом је сеоско становниство цврсто држало своје позиције. Нама је довољна и ливада поред продавнице. Таман кад нам је било лепо неко од мештана рече Радету да вероватно нећемо стићи на воз у 18:00, а следећи је тек у 4:00. Крете паника, брзинско паковање, Милица се наоблачи а муње је нагонисе у трк! Док се ми снађосмо већина људи нестаде.

Кренули смо за њима брзином коју су нам допуштали пуни стомаци. Пратили смо их, али никако их нисмо видели, како ће се касније испоставити и нећемо никад више. Пролазили смо кроз село Таоре, али пошто смо већ каснили на воз нисмо тражили врела. Прешли смо преко моста изнад водопада и стигли до сигосека (копа бигара). Одатле настављамо даље путем, па поред реке у ливаду, онда стаза води десно, и угнездисмо се у удолину између три брда. Овде се пут завршава. Пеђа и Селак одоше у извидницу на две стране, а нама остаде да уживамо у погледу.

Љубичасти жбунови вреса су се смењивали са тек озеленелом травом. Плавим небом су промицали бели и сиво-бели облаци. Два гаврана су потпуно слободно кружила изнад нас лебдећи на поветарцу. Тек понегде је из траве израњало стење, а пре-неки-дан отворени пупољци су нудили разне нежне нијансе зелене боје... И баш ту у оне којима је ово прва акција крете да се увлачи паника. Те где сте нас ово довели, где нам је вођа, шта је са путем, где су врела, а воз !? И шта сад и како даље...!?, и лепо неко предложи да га ударимо.

Опет, нама се није ни журило, воз још увек нисмо отписали, али немамо ништа против ни да нам побегне, бар ми из "Паланке" и "Радничког". Пеђа је сазнао куда даље од неког чобана кога нађе при врху брда па се вратисмо до водопада, а онда правим путем даље. Ту одмах нам једна бака рече да до станице имамо сат до сат и по хода; таман нам је толико простора и часовник остављао. Ваљало нам је сад попети се на једно брдо, па, како се испоставило, са њега сићи и ту прође сат, и јос мало.

Већ смо били поприлично уморни од ове јурњаве са временом кад при дну брда набасасмо на једног старину. Изложисмо му случај и жељу за возом, а он на то показа на цркву (која се тек назирала на суседном брду) и реце "Да сте код оне цркве па не би стигли на тај воз". По некој мојој поцени до цркве је имало бар пола сата хода; до доласка воза у станицу нам је сад остало још пола од тог времена, а како стари рече од цркве до воза има још пола сата.

Е сад је стварно доста трке! Селак, Ивана и ја седосмо на ливаду, вечера - пала је одлука. Ови Радетови ентузијасти нас пожурују и бодре да наставимо. Могуће је да стигнемо на воз ако буде каснио, али ми смо одлучили да узмемо судбину у своје руке. Па неће ваљда нашим временом управљати Српске железнице. Ови, збуњени, наставише своју трку. Одоше другари, зуре на воз; видимо се на станици пошто ми не можемо да стигнемо. Чувајте је да не буде празна.

Уто нам се придружи и остатак екипе из "Радничког" коју је на станици чекао ауто. (Карамарка, Снежа, Чаробница, Станко и Пеђа) 
Чаробница : "Зар ви нећете да пожурите да стигнете на воз?"
Ја : "Зар ти ми личимо на такве будале?"
Опуштени вечерасмо, кад однекуд искочи Лав литарски, за њим полако Колзец дупло мањи, а онда и литар/литар. Шта ти је уживање у нигдини. Са пристојне удаљености онај старац је све ово посматрао и ко зна какве представе комбиновао по глави. Стајаше тако док сунце не задје и не постаде хладно. Због тога и ми кренусмо даље.

Одморни и расположени стигосмо до цркве. Ту одмах поред се нађе кафана која је, за разлику од цркве, била отворена. Те ми, куд ћеш, ста ћеш, ајд' у кафану. Наручисмо пиће, келнерица оде до продавнице да донесе (увек свеже), и прилично лако успостависмо контакт са осталим гостима. Наравно, све сами зеници већ прилично подбули од пића, здраво румених носева. Питају јел' ми са Повлена; ми немамо појма држимо се насег Дреновачког кика. Стварно, нико од нас се до сад није ни запитао на којој смо Ваљевској планини били. Чуде се откуд ми овде кад до њиховог села, а рекоше Радевац се зове, још ни Свето писмо није стигло. Станко на то записа да ми помало личимо на Христове апостоле. Још нам рекоше да до воза има још десет километара до Косјерића. "Али нама треба станица Дреновачки кик!?" " Ау, дотле немој ни да питаш!", би одговор који никог од нас не обрадова.

То на крају изадје нешто мање од сат времена, а цех у кафани (четри сприцера, кафа, сок пиво и ракија) 230 динара (нешто мање од три евра). Дуле нас је сачекао на станици, остали су отпутовали пре двадесетак минута, пошто је воз каснио три сата, скоро. Испратисмо и ово петоро колима, тако да нас четворо остаде да чека воз у четири и да се димимо на буковини. Селак и ја смо чувари ватре, а Ивана и Дуле спокојно спавају, све у нади да це стићи и стати неки воз у станицу Дреновачки кик ноћи господње 02.04.2007. (Сад већ није више дан шале).

Дарко Вељковић