Понедељак 02.08 , пакујемо се поново , и спремамо да подјемо на нај захтевнији део пута  , Кулоар Смрти или ти Гранд Кулоар ,је кулоар кроз који стално пролази река камења , активан је стално и са висине од 3900 метара се одроњава камење великом брзином и то је нека врста  руског  рулета.  Пракса је да се прелази рано ујутро када се стене још заледјене и мање је активан . Тако и ми планирамо зато крецемо ка њему у 6 сати јутром ,и ето нас испред њега   . Стојимо , гледамо , по неки камен се сјури , делује прилично мирно . Сајла која се налази преко самог кулоара слузи да се накацимо на њу и да буде осигурање у слицају да некога удари камен , у том слуцају исти одстаје на сајли , и други могу да му помогну  да га извуку из кулоара , мада је сајла сада прилицно ниско и није од неке користи , више нам смета ал ипак је користимо и крећемо једам по један да прелазимо , ја први крећем , на пола кулоара камен мањих димензија, рекао бих ме удара у кацигу , мало се заносим ал срећа да сам на сајли , и успевам да га претрчим  без последица , такодје и моји другари одмах иза мене раде исто и сви смо на сигурном .

Следећа деоница је успон од 600 метара, углавном вертикалне стене и камени блокови  , такодје веома захтевна деоница , поготово са теским ранцевима на ледима , јако је битно бити концентрисан и сабран , полако се кретати , нема места за грешке . пењемо се лагано , користимо навез на сајлу на местима где је има , где нема полако се пењемо користећи руке . Стена је углавном сува без снега што нам доста олаксава пењане , пред сам врх поциње и ветар да дува , није пријатно , по мало нас заноси у моментима , а већ смо преморени и концентрација опада од умора. Још мало и ето нас на другој нашој аклиматизационој дестинацији  дом Ду Гоутер на висини од 3817 мнв .време почиње да се погоршава  , почиње да пада мрак , места за шаторе поред дома нема , а и да има немомо времена да их постављамо , мада је то био првобитни план , одлучујемо да преспавамо у самом дому , мада је то доста скупа одлука , мислим финансиски , спавање у самом дому по особи је 29 е . немамо друго решење , и остајемо у дому.

Уторак 03.08 ,  6 часова , ујутро , после лаксег доручка , паковања ранчева и опреме, кречемо на успон , план је да га попењемо из једног покушаја и да се вратимо у дом Ду Гоутер . Време је чини се боље , разведрава се , све екипе крећу на успон , па и ми за њима. Идемо у две навезе  прва навеза троје Дарко , Сале , Јагода  и друга навеза Слоба  и ја  . После неких два сата успона крећу да се навлаче облаци , за сада није страшно , по мало промиче снег и делује све ок , настављамо даље ал ветар се појачава и из облака долази права снежна олуја , након неколико превоја видимо да се екипе које су се раније упутиле ка врху врачају , заледјни и црни у лицу као духови , једини коментари су им били (немогуће , немогуће )

Стојимо, договарамо се   и доносимо одлуку да се вратимо , није вредно ризика , ал ипак док смо се вратили до дома и сами смо били заледни  смрзнути , ипак смо донели праву одлуку . Сада смо у дому поново , и поново не планирани трошак за још једну ноћ .

Према новој прогнози сутра би требало да буде идеалан дан за успон , што потврдјује  долазак нове групе пењача у дом , сада нас је дупло више , и нема слободних кревета , па смо принудјени да за 29 еура спавамо у трпезарији на поду са још 50 пењача из раних крајева света  , као сардине у конзерви , ал другог избора нема , то је што је па ко издржи .

У таквој атмосвери нема спавања , тако да смо решили да овај пут кренемо раније на успон у 2 х ноћу , пакујемо ствари и са јос пар група Хрвата , шпанаца , Кинеза , Јапанаца , и осталих крећемо на успон .

Среда 04.08 , 2 сата  јутро , време је без ветра и падавина , ал је зато и температура ниска -17 ц

Крећемо на успон , две навезе , уобичајено као и до сада, и полако корак по корак , већ смо сви преморени од не спавања , и тежине опреме на ледима  . Долазимо до склоништа Валот , правимо малу паузу 15 минута да се окрепимо , и настављамо даље . Прва навеза је била нешто бржа па је отишла доста испред нас , нисмо се ни трудили да је пратимо , јел је на тим висинама јако битно имати свој ритам хода и чувати енергију , зато ходамо лагано и трудимо се да се не замарамо превише , да не губимо дах , на крају се испоставило и да смо у праву , прва екипа је стигла на врх само неких 20 минутра пре нас , исту смо срели у повратку на завршном гребену на самом врху .

Од склоништа Валот до самог врха Монт Блан има доста опасних деоница , заправо све су експонирани делови стазе , и на  ножевима  по којима  ходамо имас места за пролаз само колико стопало може да стане , испод  тебе су литице са обе стране и стрехе  , концентрација је јако битна на тим деоницама , и мора се водити рачуна да се узе не запетља за дерезе , у том слуцају можес да изгубиш равнотезу и да паднеш , што и није добро када си на експонираним деловима . испод експонираних литица су углавном ледничке пукотине , тако да у случају да паднеш идес право у пукотину , ни мало није наивна деоница .

Прошли смо ножеве , и сада смо на самом гребену ка врху , такодје је експониран са обе стране , лево Француска , десно Италија  , ветар је појачан па нам се чину да може да буде  проблема на само гребену нема где да се човек склони , стално је излозен ветру .

Ветар нам носи заледјени снег у лице , ал нема одустајања ту смо на пар минута до врха , једна екипа силази са истог и сада  се треба склонити да можемо да се  мимоидјемо , што није лако када једва имас места да станеш и ти  сам , Забадамо цепине , осигаравамо се , и екипа полако пролази поред нас са доста пазње да нас на закаче , или сличајно не гурну у литицу .

Настављамо даље и ето нас  , на врху Монт Блана 4810 мнв , 08 :05 часова ,ветар је јак али задовољство је још јаче .Поглед је феноменалан , ведро је и види се све око нас савршено .

Моменат који памтиш целога живота , сва патња и малтертирање  које смо прошли је иза нас , једино што човек у том моменту осећа јесте срећа , и задовољство које нема границе.

Честитамо једни другима ,пар фотографија , не може се дуго остати на том ветру , и полако крећемо да силазимо , такодје сам силазак захтева доста пажње и концентрације, човек је преморен , самим ти и подлознији непажњи и повредама , зато само лагано ,  без журбе .

После пар  сати  силаска сада смо у дому Ду Гоутер , правимо паузу за јело , пакујемо ствари и морамо се спустити  за дана јос ниже , бар до дома Тете  Раусе , јел како прогноза каже сутра нас чека много лоше време , једини је дан да се силази доле , сутра нема гаранције , да ће моћи  . Сада је тек проблем сићи низ стену Ду Гоутер , јел је предходне ноћи падао снег и ледена киша , па су стене заледјене и клизаве , а ми смо преморени од успона и не спавања. И терет на ледјима нам је од умора још тежи , ал зато полако , навезујемо се на сајле и лагано без журбе , камен по камен , стена по стена , са једне сајле на другу и тако до самог кулоара .

Кулоар за који сам већ напоменуо да је нај сигурнији , рано јутром , ал сада је подне око 15х . Стојимо ипред њега и гледамо лавине камења које јуре на сваких пар минута . Шта сада , како га прећи , дали да користимо сајлу или не , сајла ће нас успорити , ако претрчимо бићемо бржи , ал ако нас погоди камен без сајле готови смо. Дилема , стојимо и гледамо

Од саме помисли језа нас хвата  ,Руски рулет нема правила , и одлучујем да први претрчим кулоар , па шта буде , крећем и полагано га претрчавам , 30 метара по стенама до друге ивице зида кулоара ми је одузело дах , једва сам дисао , што од панике да се неки камен не сјури, што од терета на ледима . На сигурном сам , добро је , начин на који сам ја прешао кулоар  је до мало дао  самопоуздања и мојим другарима , који су се доста колебали како прећи .

Крећу и они, један по један  и ето нас сви смо на сигурном , кад не лези враже пар секунди него сто је пресао задњи , река стења се сјурила низ кулоар ударајуци о зидове и ломећи се на још  десетине камених блокова које брзином метка пролећу поред нас , видевши то сви смо полегали од страха , молимо бога да нас нешто не погоди , прстало је на све стране , бежимо на још сигурнију страну да што пре  изадњемо из истог . Призор је био застрашујућ , адреналин нас је раздрмао скроз .

Сада смо у дому Тере Русе , правимо камп за ноћење , нај горе смо прошли .Ноћ , спавамо , кад на једанпут ветар , па јачи , па олуја , па ледена киша , и опет бојазан како  да не останемо без шатора . Будимо се ујутро , излазимо из шатора , који су скроз оковани ледом и снегом , шта ти је планина , баш нам не да мира .

Отресамо шаторе од леда , пакујемо их , и силазимо до зубчасте зелезнице , па до Шамонија .

Мртви од умора , лошег времена , исцрпљени од ветра и хладноће ,чекамо возић да нас спусти до градића , гледамо се, и свима  ма колико лоше изгледали , у очима  блиста срећа и задовољство што смо остварили један сан- Монт Блан.

Силазимо до Шамонија , и наравно како то и доликује после мањег одмора , прослављамо успех у Француска вина и сиреве ……………

Учесници Експедиције

Експедиција П.Д Раднички –Београд