Триглав  2864 м.н.в

02.04-03.04.2011.

Из Београда смо кренули нас четворица пут Словеније 01.04.2011. у 22h. Након ноћи вожње јутром смо били у Словенији у Мојстрани, малом сеоском месту испод Јулијских Алпа одакле креће уобичајена тура ка Кредарици и Триглаву.

Око 7h налазимо се са два другара Словенца, Бранко и Матеј, који ће нам помоћи и спровести до Триглава. Један је планински водич, други је алпиниста. Након кафе у локалној кафаници теренским возилом одлазимо до долине Крме где распакујемо опрему, препакујемо ранце и крећемо на пешачку туру до дома Кредарица. Полазна пешачка тура креће са неких 900 мнв. Време је одлично, температура је у плусу, ал` је снег подоста стегнут и није проблем за пешачење, добро држи. Кроз долину Крме, између два масива стена, пролазимо преко већ покренутих лавина које су протутњале пре неки дан. Понека се лавина одвали, али само их чујемо са друге стране масива тако да са наше за сада нема опасности. На пола пута, после неких 4,5 сата хода, правимо мању паузу код Планинске куће која не ради и настављамо даље према Кредарици. Доста планинара Словенаца иде у планину са скијама, бордовима. То је за њих сасвим нормално, као одмор за викенд. Словенци су познати као одлични скијаши и алпинисти и веома су активни у природи.

Након 8 сати пешачења са тешким ранцима стижемо до Кредрице 2525 мнв. Није био нимало лак задатак и доста нас је изморило. Одлазимо у дом у већ резервисану собу од 11 еура по особи и остављамо ствари.

Док се ми распакујемо, наш другар, алпиниста Матеј, креће сам да освоји Триглав у предвечерје. На први трен мислили смо да је полудео, али након 3 сата, пре самог сумрака, ето Матеја враћа се са врха и то освојеног. Сад смо схватили колико је човек веома спреман и искусан, за свако поштовање.

Вечерамо у трпезарији и понеко пиво нас окрепљује, спремамо се да полако, одлазимо на спавање, али пре тога излазимо напоље да уживамо у заласку сунца које је на овим висинама доживљај за себе. Светлост је невероватно црвена и поглед је фантастичан. Неколико фотографија, већ се смркава и бежимо у дом на починак.

Јутро 03. април, прохладно. Пакујемо се и у 7h, спремамо на успон северном страном на Триглав. Појачан ветар нам на уласку у смер даје бојазан да може да буде незгодно, али већ након пар превоја ветар слаби у постаје подношљиво за пењање.

Већ на самом уласку у смер видели смо да неће бити лако, иако је залеђена страна, поприлично је експонирана са свих страна. Концентрација је веома битна и пажња мора да буде 100 посто. Ја бих слободно могао да потврдим да је ово алпинистички смер. Стена је на неким деловима сува, на неким деловима полеђена. Цепини се користе углавном шиљатим делом и то једва да успевамо да их забодемо од чврстине леда.

Проблем је јер нема осигурања. Сајла, која је ту лети, сада је испод снега. Тек се на неким деловима види и више ће нам помоћи при силаску него на самом успону.

Не можемо да поставимо своје осигурање, јер нема места за обилазак, а због великог броја пењача, само бисмо направили проблем њима који су доста бржи у успону. Стога нам остаје да се максимално концентришемо и нема места за грешке. Ризик је превелик.

Након сат времена преласка стена и експонираног дела, долазимо до гребена Малог Триглава. Сада смо, чини се, на доста сигурнијем делу, али сада наилазимо на ножеве. Такође су експонирани и танки. Сајла се види, али се не може користити. Мало је даље и тако газим ногу пред ногу, лагано и концентрисано, да не закачим неку дерезу. Прелазим ножеве и сачекујем другаре. Уједно правимо паузу и чекамо да се спусти група пењача са завршне стене Триглава како бисмо могли ми да наставимо пењење на исту.

Након пола сата група пролази поред нас и ми настављамо даље у завршну стену до самог гребена Триглава. Сајла је делом видљива и помаже при успону. Након два сата, кад смо кренули од Кредарице, нас тројица смо на врху Триглава, највиши врх старе Југославије. Наши другари Словенци и један наш члан екипе, Звеки, су већ кренули на силазак. Изашли су пола сата пре нас на врх. Правимо пар фотографија. Време је феноменало, сунчано, без ветра и доживљај је много добар. Доста напора смо уложили да бисмо били овде и то се тешко може речима описати. Сада нас чека силазак. Сунце већ навелико греје јако, снег се топи и клизаво је. Чека нас доста опасних деоница.

Полако силазимо. Осећа се проклизавење на неким деловима, доста се пропада и снег се лепи за дерезе што отежава пријајање истих. Скоро цео смер силаска смо морали да испењавамо сем делова на гребену. На деловима где је стена испод још је чврст лед, па је клизаво. Већ смо на измаку снаге, а треба сићи захтевне деонице, а потом још до долине Крме.

После неких два сата испењавања већ смо при самом крају смера. Остала је још једна експонирана деоница и силазак на гребен где је дом. Полако идем ногу пред ногу, и ево нас код Кредарице.

Силазимо до Кредарице где сумирамо ствари и правимо паузу. Након сат времена пакујемо ствари и чека нас дуг пут до Мојстране. Снег је отопљен, мокар и доста се пропада. Намучили смо се баш много док смо сишли. Око 17h смо у долини Крме, пакујемо ствари у теренско возило и крећемо са другарима до Мојстране на пиће и полагано на пут за Београд.

Висинска разлика први дан 1600 мет

Висинска разлика други дан 2500 мет

Организација:

ПСД Копаоник

Учесници :

Драган Павловић- ПСД Копаоник

Владимир Стојановски - ПД Димитар Илијевски Мурато ,Пелистер

Александар Тијанић  -ПД Раднички

Бранко Видмар- СЛО

Матеј Бизјак -СЛО

Текст :Александар Тијанић

Фотографија: Александар Тијанић  , Владимир Стојановски