|
Написао Дарко Вељковић - Поп
|
Војник на одсуству, други на викенду, понеки студент и ђак и ето екипе за планинарење. Пошто се сусрет одвијао у Краљеву изабрали смо Столове као данашњи циљ. Купили смо четири прста сланине, дупло више димљеног сира и сва сува цревца. Тек на аутобуској станици сазнадосмо да аутобус у 7:00 не иде за Каменицу суботом, срећа јер смо ионако закаснили.
Ветар нам је љуљао мамурне главе Краљевачким улицама. Нешто смо тражили. На крају седосмо у такси крај Ибра, било који посто Мајин брат таксиста изгледа ни не постоји. Возио нас је ка Каменици за 250 динара па докле стигнемо. Таман толико кошта Краљевчане одлазак у Рај (викенд насеље пре Каменице). За разлику од оно двоје који беху протерани из раја, ми овај наш напустисмо добровољно.
Кренули смо са лаганим доручком, гибаница ноћас печена и јогурт. Мало се и ум разбистри. Изабрали смо пут уз неки поток, имена ми нису пуно значила јер сам први пут ишао овуда, као и моји сапутници. Није било нарочито узбрдо, а све време се иде кроз храстову шуму. Од ње се не види баш где идемо али смо се бар спасили оног ветра. Усред шуме наиђосмо на зид од стења који је требало савладати. Закључили смо да овуда ни Бине никад није прошао. Коначно изађосмо из шуме на неки пропланак окружен клекама и боровима. Сад већ права слика Столова. Туда је пролазио камионски пут којим смо наставили даље.
Ходамо већ сат времена без хране па је крајње време за паузу. Дошла је на ред сланина, сушена ћуретина, сир и цревца (која су се на срећу само мени допала).
Ускоро смо наишли на раскрсницу која је претила да унесе раскол у наше редове. Маја и Соши су били за пут лево ка селу, Сокољу, Орљим стенама и антидепресивном извору, Петар и ја за десно и планину па нашта наиђемо. Овако подељени одосмо сви десно, чак смо на том путу срели нека три момка. Шоми је, наравно, све време псовао храстове и Столове. Нама то није ни најмање сметало, чак нас је и забављало.
Напокон смо нешто препознали. Пут је дошао до краја, са свих страна је био окружен врховима и гребенима. У оваквим околностима био је принуђен да направи полукружну кривину и врати се у село. Шоми је хтео да га прати, али ипак крену за нама уза страну ка гребену па на Озрен!
Кад смо изасли на гребен схватили смо да је за данас било доста узбрдица. На сунцу, ту негде под Озреном поново раширисмо крпу. На менију све исто као и на прошлој паузи, једино сто се гозби придружише флаша белог и флаша црног Голобочког вина. Нисам више могао да их носим па је био ред да ми другари мало припомогну.
Нестанак вина је претходио заласку сунца тако да је било крајње време да кренемо ка Градима. Поново смо били у храстовој шуми, али прилицчно гушћој од оне са супротне стране планине из које смо доспели на гребен. Уз доста падова и огреботина стигосмо до извора десног крака Зичке реке, или можда овај поток има неко своје име.
Потоком се стиже до Љубицине куће (једна од две живе куће у селу), а онда даље добро познатим путем низ Зичку реку до села и манастира Зича. Како изађосмо на сеоски асфалт ветар поче да дува, чини ми се још јаче него јутрос. Спасао нас је аутобус у коме сам успео и да одспавам до Краљева.
|
