Из Београда крећемо аутобусом а да пре тога ништа нисам попио, у аутобусу је понуда такође била слаба па ми је добро дошао Хамвашев „Карневал". Мима је скоро све преспавала, а ја сам једва дочекао порудничко место Мајдан и сусрет са Чедом у кафани „Шофер". На паузи се мало окреписмо, а Чеда нас изненади са дволитарском бомбом шљивовице. Моје је било да је сачувам зa Грбају, што ми је пошло за руком, и то оба литра у флаши.
У Гусиње смо стигли рано ујутру, али су кафане већ радиле па смо ту унајмили комби за нас петоро и ствари, како би избегли седам километара пешачења по асфалту. У планинарском дому нас је дочекао већ прилично остарели и измучени Радоња Шекуларац, али са тако ведрим, плавим и разиграним очима као да му је тек петнаеста.
Јутро у Грбаји је било прелепо. Сунце је сијало изнад врхова, трава је влажна од росе, а слаба измаглица је испуњавала читав простор долине омеђене каменим дивовима. Песма цврчака, зелено лишће и трава, далеки хук потока, суве стене и сунцем окупани врхови прекривени снегом су учинили да одмах заборавим на непроспавану ноћ и грчење у аутобусу.
Све то ме је мамило да бацим ранац, потрчим кроз непокошену ливаду, а онда из пуне брзине направим троструки салто као у партеру томе вични гимнастичари, дочекам се на ноге и одмах одбацим у салто уназад. Наравно, моје тело није вично ни честитом трчању, а камоли овом осталом, али мозак и дух имају право да остану незаробљени у овом челичном оклопу млохавих мишића. Направио сам још пр колутова напред и назад, лебдео изнад травнатих тепиха, ускочио у језеро пуно пуноглаваца, из њега истрчаоправо у шуму... А онда су ме прекинули гласови који су причали нешто о постављању шатора и избору места за то док не стигне остатак групе.
Када су се сви прикупили испели смо се до стене на којој су нађени посмртни остаци Миркови, који је поги нуо при силаску са Северног Каранфила прошле године у ово време, како бисмо поставили плочу у знак сећања на тај догађај. Плочу су килаво постављали другари из АСАКа, тако да смо више од сат времена седели на сипару између две шуме и дивили се врховима око нас.
Након постављања плоче и пригодног говора, брзо смо се враћали ка дому јер смо се непланирано дуго задржали, па смо изгладнели и ожеднели баш добро. У дому нас је чекало велико изненађење јер је Миркова породица донела прасетину и јагњетину, као и пиће, да почастили његове другаре планинаре и на тај начин обележили годишњицу његове смрти. После свега овога део екипе се вратио аутобусом за Београд, а нас тридесетак остаде на предивним Проклетијама у долини неописиве лепоте, долини Грбаје.
Остатак дана смо провели у шетњи до треће ливаде уз набујали поток, уз пут смо видели два-три језерцета дубља него што сам ја висок (у том тренутку 188 цм), а у једном од њих сам ухватио и жабу жутотрби мукач (Бомбина вариегата). Уз пут смо тражили неке змије отровнице за Соњин дипломски али нигде ниједну не нађосмо, нажалост (или можда на срећу). Са једне од ливада се веома лепо види пролаз између Очњака и Северног Каранфила кога сачињавају две стене које су копија пољупца мечета и мечке, тако да друго име није могао ни да добије него мечка и мече се љубе.
Сутра нас очекује веома напоран дан, одлазак преко Гусиња до долине Ропојане и карауле Ропојански Застан, не би ли се некако примакли остварењу главног циља, а то је успон на највиши врх Проклетија Маја Језерцес (Језерски врх), који се налази у Албанији. Измучен од пута и пуне душе брзо заспах око поноћи.
Сунце је почело прилично рано да греје ваздух у шатору што је наговештавало паклен дан. Буђење, спремање, паковање и осигуравање шатора од ветра и кише, што је можда и непотребно, али ... Кренули смо ка долини Ропојане око седам а сунце је већ било непријатно онима којима све и свашта смета. Пут до гусиња нам је брзо прошао у разговору, а упознали смо и Рафета Дељанина овдашњег травара и хармоникаша који је био за интересован да Мими помогне око израде њеног дипломског. Даље смо надокнадили пропуштено из маја - видели смо Али-пашине изворе и освежили се у њима.
Одавде смо ка Вусању наставили пречицом како бисмо се спасили ужареног асфалта, али изгледа да нам спас није био суђен. Сунце је немилосрдно пржило камен тако да ни гуштера није било на путељку кроз гудуру. Провукли смо се између првих кућа и изашли поред реке Врује на асфалт, а ту нас је стигла и Радетова група којој су се још у Грбаји придружили Чеси. Паклени асфалт нас је дочекао поприлично топло тако да се на све стране осећао мирис топљене гуме. Нигде хлада, а и дрвеће је оклембесило гране и скупило лишће у вапају за заклоном. Угледавши караулу у Вусању многи прекршише Радетову наредбу о чекању пред капијом да он први уђе и уместо да чекају у рерни на отвореном, док он пазари у продавници, продадоше душу дјаволу и похрлише у хладовину дрвених печурки и под чесму са хладном водом.
Након овога протрчасмо поред понора Грље, мало се задржасмо на Савином оку да повратимо дах и настависмо ка летњој караули Ропојански Застан, која нам је коначиште за вечерас. Ходали смо уз поточић док су нам Каранфили заклањали сунце па је, у крајњем тренутку, ов анапорна тура постала мало подношљивија. Свратили смо до платоа изнад Травног језера, које је било пуно воде, где нас је и ветрић додатно хладио, а сунце је већ скроз зашло иза врхова. Тешко је било покренути нас одавде али нас Раде увери да до карауле нема још много (поприлично неодређен временски период који се веома радо користи за намамљивање неискусних планинара). И стварно, до карауле нам остаје још километар и по, али и двеста,триста метара надморске висине.
Стигосмо са сумраком. Спавање по подовима. Нема свећа, у соби смо са Чесима, бар имају лампе. Нагорели на сунцу, изморени, исцрпљени, ветрић пирка али хлади боље од сваког фрижидера и убрзо нас отера на спавање. Није ми било важно да ли неко хрче, шкргуће зубима, вришти, прди или смрди у нашој соби по први пут од како лутам горама.
Патос је тврд, будан сам, ваздух презасићен, илегално идемо у Албанију и то преко тридесеторо нас, тек Чеси, узбуђење, праскозорје... У мајци и гаћама излазим испред, прилично је хладно, још неки су устали, дан тек свиће, а сунце се сад само пожелети може.
Кроз шуму смо некако стигли до граничног камена Б17, а одатле кроз Албанију ка највишем врху Проклетија. Већ у првим метрима наилазимо на језеро у коме се огледају врхови огрнути снежним капутом са наше десне стране. Онда пролазимо поред једног тројног језера и једног баш великог, а око свих ових језера су ограђене, напуштене бачије и катуни, бујна зелена трава и врхови под вишеметарским снегом у јулу. На превоју се налази напуштени албански бункер као споменик власти Енвера Хоџе, а са превоја се поглед пружа на мозаик ледничких језера од којих највеће изгледа као да тек настаје. Огромна беба у повоју са мноштвом плутајућих ледених острваца и потпуно залеђеном стрмом обалом. На ове призоре нико не остаје равнодушан, тако да је пола филмова већ испуцано а тек смо кренули.
Доручак је био скроман, планинарски, али угођај и поглед што смо га имали са превоја је учинио да постане боговски. Наставили смо, изнад обале великог белог језера, изохипсом која нас је водила право у снег. Одавде па до самог врха све је било прекривено снегом, али тек је јутро па се надамо да нам дерезе, ко што Раде рече, стварно нису потребне, већ ће посао уместо њих одрадити сунце које је већ успело да освоји највише врхове. Они нижи су морали, као и ми, да сачекају на топлоту још неко време. У снег нисмо пропадали, што је мени изванредно пријало и одговарало, јер сам на успон пошао у поцепаним летњим ципелама - јединим које су ми преостале за сад.
Сунце је већ високо одскочило, снег се расквасио, кренуле су лавинице, а Радетова тура од осам сати се одужила на седам сати успона! Стигли смо до баш стрмог дела прекривеног снегом у коме смо некако успели да усечемо степенице и помоћу њих се докопамо камењара изнад кога нас је чекао најтежи део успона. Требало је да пресечемо прилично стрму падину и да изађемо на гребен којим се нешто лакше стиже на врх Маја Језерцес.
Чело колоне је кренуло, док смо се ми на великој каменој плочи гостили Зокијевим крем бананицама. У тим тренуцима ми је било много важније да се читав вратим кући него да коске расипам по Албанији по угледу на наше претке (које је мука натерала на то, а ово моје би било поприлично из задовољства). Дерезе нико није имао ни у групи која је пошла даље, па након петнаестак метара по залеђеном снегу и они скупише мало памети и вратише се на сигурно. Већина их се толико испрепадала да су једва успели да сиђу и низ ону косину у коју су биле уклесане степенице.
Ми, по обичају, кренусмо последњи и, уз мало лутања по стенама, сиђосмо са 2550 метара у снег, а онда више дупетом него главом и ногама слетесмо на оно залеђено језеро. Враћали смо се у караулу истом стазом, пут кроз шуму смо једва уболи, а сунце је већ почело да залази. У караулу смо стигли промрзли, мокри, препланули, уморни, испражњени неоствареним циљом, оснажени победом разума, а пред нама је било пешачење од 22 км до Грбаје.
Велика већина групе није имала воље, а ни снаге, за то па одлучисмо да и ноћас преспавамо овде. Из Албаније сам се вратио пун неописивих утисака лепоте природе, невероватног распореда врхова и језера, крша и травњака, шуме и снега, тако да уопште није остало места за жалом за непопетим врхом. А, опет, то је био разлог за повратак овим лепотама у неко летње доба, а не као сад у јулу!
Пробудио сам се поприлично одморан, још увек под утиском јучерашњих лепота, па ми се одавде није ни ишло назад у Грбају. Раде је још синоћ отишао за Београд и како рече мени је оставио остатак групе да их вратим назад и тамо им организујем неке успоне, мада сам и сам по први пут на овим теренима, а немам ни никакве карте! По највећој врућини кренусмо пут Грбаје, користили смо сваки хлад и сваку воду за одмор. Опет нисмо имали среће да Соњи ухватимо неку отровницуиако је напољу било 1200°Ц. Нигде ниједног живог створа сем планинара.
Поред Али-пашиних извора пројурисмо мислећи само на пиво у Гусињу. Тај део пута нам је, уједно, и најтеже пао, асфалт је толико грејао и жуљао да је то постало неподношљиво. Некако се дотетурасмо до првих продавница и ту одмах заузесмо једну хладовину и пар флаша Никшићког пива од 1,5 литара. Пошто смо мало окрепили душу и одморили тело уговорисмо састанак са Рафетом. Покуповасмо потрепштине за дом за наредних пар дана и упутисмо се ка Грбаји.
Рафет нас дочека испред куће са старом му мајком. Да бисмо добили свирку и игранку морали смо са њим да одгледамо планетарни догађај за све Црногорце - скокове у Морачу са моста Влада Ђуровића код Подгорице. Но, све се да поднети уз ракију и домаћи сир.Касније се испоставило да он о фолклору свог краја мало зна, али су Мима и Соња биле добар повод да нас сврати и мало забави пошто му је жена, сад већ бивша, отишла у Америку и никад се није вратила.После пар свадбарсих песама и две флаше ракије извади и дрвене фигуре, својих руку дело, међу којима је доминирао Али-паша са буздованом којим би, да је прави, обезбедио себи место у 2% мушкараца светске популације.
Добро заракијани, након свега, кренусмо ка дому, а ја не издржах већ свратих у WЦ. Ту ме дочека још једно чудо : у купатилу испод лавабоа, а на пола метра од WЦ-шоље се налази канта са сиром (без поклопца) што му, вероватно, даје неодољив шмек. Бар нешто аутентично ће ми остати у памћењу из куће музичара, травара и дрводеље Рафета Дељанина. Напољу је већ почео да пада мрак па нам би лакше да у себи изнесемо ову ракију до пл. дома у Грбаји. У дому су нас дочекали Бојана и Влада Поповић, а док смо ми били одсутни пристигли су и Бети и Шоми.
Одлучио сам да је данас идеалан дан за одмор што је већина са одобравањем прихватила, а неуморни су и данас хрлили ка врховима. Испратио сам Миму кући и посветио се спремању ручка и то првог правог од како смо дошли, изузимајући Мирков парастос. Око реализације ручка смо се удружили Јоца, Зоки, Соња и ја, а елементи од којих је требало справити ручак су : сланина, зачинско биље, парадајз сос, шпагети, црни и бели лук, плус краставац; и наравно супа из кесице. Сланина мирише на буђав сир, а и сама је поприлично буђава. Кад је пропржимо ваљда ће бити боља. Зоки, који ју је и донео, уредно прегледа свако парче и чисти га од црва, мада каже да црва и нема.
Појели смо ручак који је био изванредног укуса, мириса и светског изгледа. Сир топљени смо примешали да би оправдали мирис сланине. Недуго после ручка Зоки је морао да прилегне, а и мени су отежали капци. У попдневним часовима смо пронашли водопад, али са погрешне стране, па због његове висине и стрмости нисмо успели да сиђемо до језерцета; дакле ништа од запирања, за сада.
Увече су нас посетиле комшије из ловачке куће и донеле нам припремљене вргање за вечеру на чему смо им били неизмерно захвални. Легли смо поприлично сутра за овдашње услове, око један сат иза поноћи. За данас је био предвиђен успон на Очњак, један од најзахтевнијих врхова у Грбајском делу Проклетија.
Као и претходних дана устали смо нешто после шест сати. Очњак нас ј равнодушно чекао, измаглица је била скоро одсутна, а сунце је обасјавало врхове. На успон смо се одлучили : Бети, Соња, Гале, Зоки, Јоца, Ђока, Шоми, Мића, Миљан и ја. Ја сам био вођа али сам све препустио Бети пошто је она већ била на овом врху, а ја сам свашта о њему чуо из прича и што-шта видео на фотографијама. Гледајући од дома сам врх изгледа као очњак у вилици без зуба, висок, глатких страна, донекле обрастао шумом и прилично шиљат.
Кренули смо преко потока директно уз сипар како би уштедели што више времена и што касније изашли на сунце, тј превалили што већу надморску висину за што краће време. Преко сипара мо стигли право пред Миркову плочу, а одатле смо маркираном стазом кроз шуму стигли до раскрснице Љубокућ. Овде смо се одмарали посматрајући Волушницу, наш сутрашњи циљ ако се данас све заврши онако како смо замислили. Лакши део стазе је остао за нама, а пред нама је било неколико стрмих, травнатих коса и пар скоро вертикалних камених одсека које смо, за сада, само наслућивали.
Негде на трећој ливади смо оставили вишак ствари, а Ђока и Соња су остали у Љубокућу јер су проценили да нису баш спремни за овакав успон. Моје ципеле су сад већ биле полураспаднуте јер је део конца из ђона пукао услед великог притиска на лубове уз стрме падине. Успешно смо се попели уз све ливаде, имао сам утисак као да ходам уз маљава леђа неког праисторијског створа који би једним покретом могао да ме пошаље директно у долину Грбаје... или је за то био довољан и један неопрезан корак. Стигли смо на превој са кога се пружао предиван поглед на све стране и пилично страшан уз танку сајлу у кулоарима који воде на врх.
Након краћег одмора, у већим размацима крећемо на одлучујући успон ка врху. Били смо у хладу па су сајла и стене биле прилично хладне, а мени су се прсти на рукама кочили при сваком покушају извлачења на горе, али ми је пењање и напредовање прилично добро ишло. Крупним корацима, захваљујући својим дугим и сигурним ногама, сам препењао тих неколико кулоара и стигао до гребена широког четрдесетак центиметаракоји, изнад дубоких амбиса, води до врха. Једва да је нешто дужи од мене али сам се ипак сагнуо и рукама се помагао до самог врха и сигурних стена на њему.
Свих осморо нас је изашло на Очњак висок 2180 метара, а поглед на околне врхове је мени помутио радост јер сам се оволико намучио да стигнем довде, а сада изгледа као да сам на неком гребену јер су сви врхови из скупине Каранфила прилично виши од Очњака који се налази некако у средини, окружен њима. Но, срећа је била превелика, благ поветарац на јулском сунцу нас је миловао, захваљивао сам Богу на успешном успону и молио Га да нас исто тако безбедно води до Љубокућа. У књизи успона смо се уписали као прва група која је попела Очњак у 2004. што нас је још више обрадовало. Видели смо четворицу Чеха како безуспешно покушавају да попну Северни Каранфил и одустају. Некако смо сви прећутно одлагали повратак који је у мислима изгледао прилично страшан; а тек на терену!
Сат времена на врху нам је било довољно да прикупимо снаге и храбрости и коначно кренемо низ сајлу ка Љубокућу. Поново сам био у хладу, на стени, али су ми се дланови толико знојили да о сајли нисам смео ни да мислим. Налазио сам најбоља упоришта за ноге у полураспаднутим ципелама које су, на срећу, имале одличне крампоне, као и најприхватљивије рукохвате, не водећи много рачуна о огреботинама по длановима. Мислим да сам се докопао ових стрмих ливада само захваљујући својој кракатости.Силазак низ стрме ливаде је био обична шетња било којом улицом без рупа.
За време овог нашег успона Соња и Ђока су лепо препланули на стенама у подножју Очњака. Пошто је до мрака било још доста времена одлучили смо да покушамо успон и на Каранфил Љуљашевића кад су нам већ надохват руке. Прошли смо кроз удолину која је са три стране затворена Очњаком, Северним и Каранфилом Љуљашевићаи у којој се налазио добро сабијен снег око метар дебљине. Одавде смо маркираном стазом изашли на нешто што је личило на гребен Љуљашевића, али више није било марки па је стаза постала крајње сумњива, а по мало и неизвесна. Срели смо се и са Чесима који су ишли ка Грбаји и нису имали жељу да нам се придруже.
Кренуо сам стазом која ми је изгледала најлогичније, а сви остали кренуше за мном. На овим врховиманико од нас, сем Зокија, није био, а и од њега нисмо имали баш много вајде јер се није сећао стазе. Скакутали смо са блока на блок стена који су штрчали из високе, зелене траве. Тако смо се кретали све док нисмо стигли до литице високе око два метра на коју је требало попети се , а незнамо шта нас горе чека. Са леве стране је био вертикални одсек дубок стотинак метара, а десно се протезала ова наша литица. Могли смо и да се вратимо и покушамо неким другим путем али за то није било заинтересованих (сем мене, а то сам у том тренутку прећутао).
Пошто сам нас довео довде ред је био да ја први попнем литицу, што сам успео уз мало муке, а онда смо се гурали и извлачили, тако да су сви успели да се попну горе. Одавде до првог врха је било прилично близу, тако да смо се прошетали преко пар врхова Каранфила Љуљашевића високих, вероватно у просеку, 2250 метара. Одавде се лепо видело Вусање, долина Ропојане и Маја Језерцес, за нас овог пута неосвојив. Иза Везирове браде се чула грмљавина, а и облаци са те стране су прилично брзо ишли ка нама па смо прекратили уживање и кренули да се спуштамо стазом коју нам је Гале осмислио погледом са врха. Сишли смо прилично брзо до снежника, али се испоставило да то није онај за који смо ми држали да јесте, већ неки мало виши.
Грмљавина се већ прилично приближила, већина нас је имала алуминијумске штапове, а кабаницу скоро нико. Киша је већ била извесна па смо се, у журби да се што пре домогнемо шуме, некако раштркали на три стрне и изгубили сваки међусобни контакт. Ја, и Шапчани за мном, сам изабрао вероватно најгори могући пут и како бих бар видео где идем одлучих да се крећем узбрдо до неког превоја, било ког.
Кренуо сам директно узбрдо уз прилично велике стене које су штрчале из земље и траве, али се већ код трећег рукохвата извали блок који је био као пола мене, само мало пљоснатији и лакши, па сам успео да га придржим док се Миљан не измакне, а онда сам га пустио да не игубим равнотежу. Викао сам ради упозорења, али одоздо нико није одговарао, па сам пустио камени блок, који је уз заглушујућу буку и ломљаву завршио негде на снежнику. Одоздоле се нису чули никакви крици па сам закључио да се све завршило на најбољи начин - брза смрт под каменом или промашај. Из пар својих дужина изађох на превој са кога се видео снежник на који је требало сићи и на њему Мића огрнут кабаницом пошто је већ почела киша.
Брзо се низ ливаду Између Каранфила и везирове браде спустисмо до Љубокућа, сви смо били већ потпуно мокри само Ђока није, у ствари није ни био ту па помислих да није можда... Али не, видели смо му кабаницу како вијори на ветру, па Гале одлучи да га сачека испод стене, а ми похитасмо ка шуми. Грмљавина је била све даља, али киша никако да стане. Негде на пола шуме се и то догоди, изађе сунце, дуга нас урами, ми изабрасмо једну чистину на којој Бети и Јоца запалише цигарете, а ја се раширих колико сам дуг и широк не бих ли се мало просушио. Ћаскање се одужи, па да не поче сунце да залази ко зна докле би ту остали.
Међувремену су прошли и Гале и Ђока, па нас троје на зачељу у сумрак стигосмо до пл. дома. У дому ново изненађење : стигли су Аца Панчевац и Сандра и наравно пола кила љуте, што нам је баш добро дошло након овако напорног и успешног дана. Са Шомијем, након предаха, одох по воду а то искористих и да се окупам цео и го испред шатора испрепаданих Чеха на цреву из кога је Шоми усмеравао млаз по целом мом телу. Ово купање је протекло уз невероватне крике које сам испуштао због хладне воде и радости што ћу напокон спрати сав зној и прашину уредно лепљену за себе у претходних шест дана.
Вратили смо се са водом, а добили смо и велики аплауз због перформанса са туширањем који је разгалио срца свих присутних планинара. Комшија гљивар нам је вечерас донео свеже вргање од којих Сандра припреми прилично неугледну али укусну вечеру што ми је прилично пријало. Изморени и презадовољни полегасмо нешто пре поноћи на спавање.
Спавали смо нешто дуже него иначе, а након доручка посласмо Шомија и Бети у Гусиње у набавку. Полако смо кренули кроз шуму уз вододерину. Успон одмах почиње, сунце је већ високо одскочило па је у шуми било прилично загушљиво. На сваких пар десетина метара смо стајали како би се надисали. Сви смо једва чекали да видимо крај шуме и изађемо на пашњаке за које смо веровали да крију сав ваздух кога у шуми није било. Споро кретање нам је помогло да лоцирамо пар места у шуми на којима расту лепи вргањи и да их запамтимо за повратак.
Коначно стижемо на крај шуме, користимо последњи хлад за нешто дужу паузу, али нас мањак воде нагони на даљи пут. Сунце је већ немилосрдно пекло, али је ветрић са планине учинио пашњаке много примамљивијим од шуме. Дошли смо до потока и уз њега до раскрснице на коти 1620 метара подно водопада. Ту смо се освежили леденом водоми напунили резерве за цео дан.
Наставили смо у десно, ивицом неког шумарка све до превоја између Попадије и Равног кључа. На Албанској страни су Шиптари напасали стада, а читавим путем гребеном се чула пастирска фрула, па се може рећи да сам у тим тренуцима уживао свим чулима. Преко Талијанке 2050 метара смо стигли до граничног камена Б15 и врха Попадија 2055 метара високог. Одавде се пружао величанствен поглед на Очњак, Каранфиле, Везирову браду право испред нас; десно су били прекрасни врхови у Албанији чија имена незнам; лево је Караула, а иза ње плећати Тројан који изгледа као засебна целина помало дистанцирана од читавог овог краја. Испод нас су се простирали зелени пашњаци прошарани овцама, а и даље је звук фруле испуњавао ваздух и чинио овај крај много питомијим него што му име говори.
Ту на Попадији смо ручали, сунчали се и сачекали да сунце крене да пада ка хоризонту. Плаветнило неба се испреплетало са звуцима фруле и ваздух је треперио у ритму те заједнице звука и слике. Добрих сат времена је прошло пре него што настависмо даље ка Волушници, ни за трен не силазећи са гребена. Стигли смо до разбацаних муника испод којих се, у једном вертикалном зиду - стени управном на правац пружања гребена Попадија - Волушница, налази пролаз сличан мечки и мечету, само много мањи. Без већих проблема смо стигли на сам врх Волушница 1872 метара, ту се мало прикупили и кренули ка шуми и пл. дому, јер је сунца било још само на врху.
Ушуми кренусмо за вргањимаи поделисмо се у две групе. Јоца, Ђока, Аца и Сандраодоше право у дом, а Соња, Зоки и ја пут вргања. Све више смо се спуштали, напунили две кесе гљива, пут је бивао све непознатији, мрак све већи, жбуње и млада стабла све гушћа; ово су били поуздани индикатори да смо одавно скренули са познате нам стазе. По дебљини паучине се могло наслутити да људска нога давно овуда није крочила. Морали смо мало да се вратимо, а онда пресекох вододерину и уза страну вертикално дођох до неког назови познатог пута. Дадох знак Зокијун и Соњи и они ми се придружише. Сумњичаво смо се спуштали путем, али је то свако задржао за себе. Мој штап, кога је Јоца понео ка дому, забоден у раскрсницу на којој треба скренути са стазе у пресахли поток ме озари, а и осталима ули додатно поверење у подареног им вођу.
Стигли смо у сумрак, тако да се доста намучисмо приликом чишћења вргања. Док се вечера лагано крчкала ми смо пили хладно пивоуз логорску ватру. Вечерас смо одлучили да лумпујемо и прославимо све успехе постигнуте на табору, а сутршњи дан је био резервисан за набавку дрва, сређивање дома и околине, јер је у недељу ваљало кренути пре подне ка Гусињу. Бекријали смо до четири ујутру; пиво, ватра, песма, пространство, роса и чист ваздух су можда сметали само новопридошлим Чесима који су сместили своје шаторе око нашег пољског Wца и нису били претерано заинтересовани за наше присуство.
Субота нам је протекла у трежњењу, тегљењу дрва, доношењу воде, цепању дрва, сакупљању папира и смећа, спаљивању истих, сушењу вргања, тражењу мечијих брлога... Како коме.
У недељу је већи део групе отишао пешака ка Гусињу, Соња и ја смо остали да сачекамо комби и утоваримо ствари, а Ђока је остао да сачека Политикин камион да разнесе новине и одвезе га на пар дана до Бара, а онда у Београд...!? Из Гусиња смо кренули преко Берана за Београд. Од Берана до Новог Пазара стигосмо у даху, а иза нас остаде Црна Гора сва у облацима и окупана кишом. Имали смо изузетну срећу са временом.
Ручали смо у Новопазарској станици ћевапе са екипом из Рожаја која се враћала из Србије са неког оријентационог такмичења. У аутобусу до Београд смо имали среће да неки домаћи Турци изгубе кесу са пистаћима, а у паузи на којој су то установили за њих је већ било касно (и за пистаће , и за Турке), од свега тога остадоше само наши насмејани брци.
|
