|
У топлој Шумадијској кући окупило се прилично шарено,Француско-Српско, муслиманско-православно друштво. Невелико, полупознато. Комуникативни,какве нас је Бог дао, лако смо разрешили све што би за неког биле баријере. Искључујем могућност да нам је алкохол у ичему помогао, сем што смо се посредством њега овде окупили. Мислим, идеја за овај пут јавила се у кафани, где је утврђен и списак путника.
Иако већину гостију једва да зна нешто о планинарењу, одушевљено прихватише идеју да се на лицу места окушају. По облачном и мирном јутру крећемо пут планине. Снег је дубок 30 цм, фебруар месец. Пролазећи кроз насеље упознавали смо госте са знаменитостима јер је свима ово било премијерно појављивање у овом крају. Лагано смо се кретали прочишћеним путем ка врху. Читава планина је била невино бела, мирна, питома. Скрећемо са пута.
Излазимо на западни гребен заштићен храстовом шумом. Сад већ пропадамо у снег и до колена, ови нижи и дубље. Ветар је све јачи. Храстови му се радују, користе прилику да се ослободе дебелих наслага снега са својих грана. Безобзирно нас затрпавају, као да нам поручују да нисмо добродошли .Све је неподношљивије, у међувремену почиње да пада снег, ветар још појачава. Иако нас је само деветоро ја са зачеља видим једва двоје испред себе. На чистима ветар нас њише. Лева страна лица ми се одавно заледила. Неки кукају и жале за оном кућом са почетка. За тренутак ветар стаје, али изгледа само да би прикупио снагу, а онда наваљује још већом силином. Никада још нисам доживео овакву мећаву, а у планинама сам већ годинама! Једна Францускиња нам је потпуно мокра, друга се одлично држи, види се да је нашег кова, права планинка (што се на први поглед и без оваквог теста не би могло рећи). Уз доста муке некако излазимо на врх висок 1115 метара у срцу Шумадије, на Рудник планини, Мали Стурац. Зачуђени контролор лета просто не верује да нас види по оваквом времену овде.
Ветар је девојкама исплео дивне ледене плетенице, ја сам са лица скинуо ледену маску. А ту на врху као да је све стало. У ствари као да ничега није било. Мир, спокој, снег лено лежи око металног торња, ветар се уморио од борбе са шумом и повукао се. Само ми смрзнути сведочимо о малопређашњим њиховим бестијалностима. Уморни су сви, али и одушевљени овим успехом.
Као награду, за спуст смо им изабрали северну, веома стрму падину, кроз шуму, одмах поред антене. Чедо, као домаћин а и најкрупнији међу нама, је ишао на челу колоне и пртио стазу, а остали су за њим јурили кроз точило ко ногама, ко дупетом, ко главом... За тили час смо стигли до шумске куће. Ту је већ све било много лакше, уз кувано вино и ракију смо размењивали доживљаје са управо завршеног успона. Слушајући личне доживљаје тих неколико људи стекао сам утисак као да смо били на неколико тура, а не сви заједно.
Намамљени лепим временом, пркосили ветру и снегу : Летисија, Султанија, Џо, Ана, Маша, Бане, Бане, Чедо и ја.
|
