|
Кренули смо узбрдо. Све неки непознати људи и ја. Синоћ ме издадоше. Нисам сигуран докле ће ме данас довести. Легли су у 21:30 претходне вечери и оставили ме на цедилу. Оцедио сам се на праву страну, па сам, уз Мерло, добио и позивницу за свадбу на 30.06. во Тетово.
Заостајао сам од самог почетка успона. Трагови у снегу су ми то омогућавали. Прохладно јутро са изгледима за изузетно леп дан није ме терало на журбу. Напротив, сваки тренутак сам желео у свом фотоапарату, кад ме већ памћење све више издаје.
Брзо смо напредовали узбрдо. Убрзо се скинух у мајицу са кратким рукавима. Од самог почетка успон је оштар. Снег нас још увек држи на површини. Ветар обећава да ће тако бити и убудуће. За мене изненада са десне стране указа се Вртоп! Мој први врх преко 2000 метара висине. Нисам га препознао, рекоше ми да јесте. Поверовах.
Пут и даље води узбрдо. Кренули смо са 1750 метара и никако узбрдица да попусти. Трудим се да останем бар десетак метара иза групе. То не изискује никакве разговоре и омогућава потпуно уживање у овом крајолику белог и плавог царства. Природа је невино белило снега делила са нама уз најлепше нијансе плаветнила неба. Своје сиве кашмирске шалове је безобразно превлачила преко купа врхова Бакардана и Титовог врха.
Потпуно заокупљен лепотом зимских мотива Шаре излазим на врх Церипасина таман на време да се сликам са остатком групе и појединачно са најлепшим представницима. Наставак пута је подразумевао прелазак гребенски Орлове карпе па спуштање подно Бакардана. Размишљао сам да одустанем. Доста ми је и оволико, а опет нешто ме је вукло напред. Настављам.
Већина групе је била за то да обиђемо Бакардан и наставимо изохипсом ка Титовом врху. Ако нешто не волим на планини то је изохипса на великој стрмини по снегу. Овде је стрмина била прилично велика. Нас петоро одлучи да, упркос свему, идемо на врх. Они због још једног врха, а ја против изохипсе. Врх је већ био потпуно под облаком. Ми сви овде тек први пут. Вођа групе одби наш захтев, али вештим маневром читаву групу кроз маглу поведе у вис. Док је ветар одрадио своје ми смо се већ сликали срећни на врху.
Остаје нам још Титов врх, централна фигура нашег данашњег похода и највиши врх Шар планине. Спуштамо се низ велику стрмину. Пропадамо у снег до појаса. За десетак минута изгубисмо око триста метара висине. На сред ливаде у котлини стрци плочаста стена на коју се поређасмо због одмора. Силазак са Бакардана беше баш напоран, срећом трајаше кратко. Са ове стране успон на њега био би поприлично тежи.
Сад до Титовог врха имамо ових тристотинак метара, које управо изгубисмо, и јос ону разлику од плус четрдесет и несто. Успоном на претходни врх добио сам неку неочекивану снагу, као да сам се тек сад пробудио. Изненада, при почетку успона блокира ми леви примицач. Упорним ходом покушавам да разбијем блокаду, али тада блокира и десни и падам на леђа. Остајем поред стазе у борби са блокадама. Бол је узасан, одбијам понуђене ми лекове. Подижу ме и полако кређем. Престаје бол, нагло, као да га никад није ни било. Лако наставаљам даље. Са страхом се питам хоће ли се поновити.
У тим размишљањима излазим на Титов врх, 2747 метара, на коме се налази кула по којој је препознатљив у читавом планинарском свету. Поглед је исти као са Бакардана, само се угао незнатно изменио. Кула је пуна снега и леда. Након седам сати пешачења време је за ручак. Ручкови са Војвођанима су увек гозба па макар то било и на снегу на 2474 метара. Водич Македонац нас је упорно пожуривао али шунке, сланине, шваргле и остале ђаконије одржавале су наш дух на врху. Прође добрих пола сата док нас не убеди да почнемо са затварањем цинија.
До оне плочасте стене спустисмо се лако стазом коју смо већ испртили при успону. Већ је три после подне, снег је мокар и кваси обућу. Сунце се губи на хоризонту, а са хладовином ваљда ће и снег очврснути. Мада, ноге су ми већ полумокре. Од стене настављамо изохипсом око Бакардана, који ми се много више свидео од Титовог врха, не знам да ли због тога сто сам био мање уморан на њему или сто је за мене представљао изненађење јер нисам знао ни да постоји. По обичају ходам последњи у колони. Ови испред мене су лепо пропртили стазу тако да се лако крећем.
Стижемо до Вакафске долине кроз коју је усечен колски пут који се наслућује испод полуметарског снега. Очекивао сам Попову шапку иза сваке кривине, али ме је изнова и изнова дочекивала белина Шарских падина. Напокон угледах зичару, а недуго затим цело насеље и наш планинарски дом. Стигосмо коначно након дванаест сати хода, потпуно мокрих ногу. Нове ципеле су неминовност!
Иако је ручак био одличан, вечера би још богатија, уз неизбезну супу наравно, која у оваквим ситуацијама вреди више од злата. Вечерас до десет сви одосмо на спавање. Борба са планином потпуно нас је исцрпела. Од умора нисам могао да заспим одмах. Слушао сам како моји цимери све уједначеније дису... А онда наједном сузе ми кренуше из оба ока низ образе. Врло брзо се успостави уједначен ток. Снег који сам целог дана гледао поче да се отапа и тече из мојих очију. Зажмурио сам и ток престаде. Али су се капци понашали као бране, и то лоше саграђене, па кад се скупи превише суза попустише и потоци опет потекоше. Нисам знао шта да радим, никога нисам будио. Ни сам не устадох из кревета. Лежао сам тако читаве ноћи и равномерно квасио јастук.
Чекао сам јутро, оно никако да сване. Више нисам знао змурим ли или гледам, све је било мутно. Онда су другари из собе устали. Требало је ићи на доручак, правио сам се да спавам окренут ка зиду док нису изашли. Покушао сам да отворим очи, али није исло. Успео сам то да урадим уз помоћ палца и казипрста, тек толико да назирем куда се крећем. Читав горњи део главе изнад усана ми је отекао. Ови прорези, што су сад биле моје очи, ме доведоше до ресторана. Ту се сви пренеразише кад ме видеше. Срећом имали смо докторку и праве капи међу нама...
Наравно, за мене је акција тог тренутка била завршена иако су остала још два дана и неколико врхова. Све те дане прележао сам у мрачној соби прекривен пешкиром преко главе. Оток се скоро скроз повукао, а кожа на лицу је испуцала и отпадала у комадима. Ни капци овога нису били постеђени. Присуствовао сам почетку снежног слепила. Ипак, све се добро завршило.
Последњи дан провео сам у Скопју са Тањом која је дан касније покупила превише белила у очима. Онда је дошао воз и ...
Дарко Вељковић |
