Период акције: 15-17.02.2008.

У акцији је учествовало 17 планинара.

План и програм је испуњен, сем обиласка Рајкове пећине, за коју реално нисмо имали времена.

Први дан - 15.02.2008.

Група је кренула нешто после 08:00 аутопутем ка Параћину. Време је било облачно- ситна киша које се мало меша са снегом. Кратак одмор на бензинској пумпи и скрећемо према Зајечару. Време се побољшава, чак и Сунце успева да се пробије кроз облаке. Испред улаза у Гамзиградску Бању дочекује нас директор Народног музеја Зајечара, г-дин Бора Димитријевић, који нас спроводи до археолошког локалитета Феликс Ромулијана, једног од четири римска царска града у ондашњој Србији. Са жаром какав поседују само највећи ентузијасти г-дин Димитријевић нам сликови1то описује овај царски град из III века наше ере и његовог императорa Гаја Галерија. Затим одлазимо у Народни музеј у Зајечар, где је смештен највећи део вредних ископина из Ромулијане. Г-дин Димитријевић наставља своју причу, и ми би смо могли да га слушамо читав дан, али време нам је ограничено па морамо даље. Захваљујемо се г-дну Бори и желимо му да успе у својој намери да Србију представи као земљу где је рођено чак 17 римских императора! Крећемо ка Рајачким пимницама путам ка Неготину. На пола пута скрећемо ка селу Брусник и онда вијугавим путем некако набадамо до Рајачких пимница. Успут пролазимо кроз пуста села, типичног изгледа за овај део Србије. Старе куће грађене у препознатљивом стилу и нове куће бојене у разне веселе боје попут, плаве, наранџасте, дречаво зелене са лавовима, орловима, лабудовима и осталим живуљкама на капијама. Једно им је заједничко-нема живе душе и свуда су полепљене умрлице, али занимљиво је да су све њиве уз пут уредно пооране и обрађене. Коначно стижемо у пимнице. Ово је заиста „српски Свети Стефан“! Камене кућице на брду изнад села Рајац наџиџгане једна до друге просто плене својом једноставношћу и лепотом. Обилазимо пимнице, пробамо вино из великих буради. Љубазни домаћини нас нуде да пробамо њихово вино. Улазимо у једну од пимницама где се чује песма вика и граја. Тамо је Канда са „подмлатком“ Радничког-Станко, Ђоле, Аца, Сандра, Рача, Милица, Чаробна, Дулевић. Екипа је подгрејана, ми седамо и брзо их сустижемо. Домаћин непрестано точи бокале вина неко доноси хармонику и настаје тотални хаос..У неко доба стижу Дуња, Поп, Горан и Вања.Некако одлучујемо да кренемо ка нашем преноћишту. До Неготина стижемо без проблема, али ка Мајданпеку је било потребно сво умеће орјентисања јер нигде нема саобраћајних знакова који би иоле нормалног и писменог возача упутили на прави смер. А ни успутни пролазници се нису показали Бог зна како од помоћи. После силних перипетија и сеоског пута, излазимо на магистралу и стижемо до наше Црнајке око 23:00. Љубазни домаћини нас распоређују по кућама и ми одлазимо на заслужени починак.

Други дан - 16.02.2008.

Освануо је диван и сунчан дан. Домаћини су нам спремили домаће слане палачинке за доручак. Баба Иконија и деда Бора су нас понудили кафом, ракијом и чајем. Крећемо у смеру ка Неготину, и код села Штубик скрећемо лево путем ка манастиру Вратна. Предео је диван. Смењују се наизменично, села, ливаде, оранице и шуме... Пролазимо село Вратна, и док улазимо у ловачки резерват две витке срне нам претрчавају пут и беже у шуму. На крају пута назиру се кречњачке стене и манастир Вратна који просто обасјава својом белином. Сачекује нас љубазна монахиња која нам казује најосновније ствари о манастиру из 14. века, задужбини Цара Лазара. Пењемо се обележеном стазом уз шуму иза манастира и спуштамо се у кањон реке Вратна. Већ после 20 минута застаје нам дах од лепоте. Појављују се два дивна камена моста тј., прераста које је река дубила вековима кроз стене. Људи одушевљено шкљоцају фотоапаратима и растурају се на разне стране не би ли истражили сваку стопу ове лепоте. Макарије се враћа као прави ловац-са трофејом. Налетео је на изванредан примерак отпалих рогова јелена.

Остављамо прерасте и крећемо поново према пимницама. Успут свраћамо у Неготин да се упознам и успоставим везе са неготинским планинаским друштвом „Дели Јован“. Дочекује нас Бобан и као прави домаћин проводи нас кроз Неготин показујући нам градске знаменитости: кућу Стевана Мокрањца, Хајдук Вељков гроб итд..Одлазимо у ресторан „Хајдук Вељков рај“ на топлу чорбицу, а затим крећемо поново у Рајачке пимнице. Бирамо, пробамо и коментаришемо квалитет као врсни познаваоци вина, иако појма немамо и на крају свако купује по који литар од газда Михе и професора Паје. После вина ред би био да пробамо јагњетину па крећемо пут Штубика у посету газда Бранету . Упадамо у пун ресторан али опет љубазни домаћини се сами склањају (не знам да ли баш због тога што су лепо васпитани или смо им ми изгледали мало онако..) и уместо јагњетине добијамо 3кг овчетине на жару(без коски), гомилу салата, хлебова сирева, пића и осталих јела. Пијуцка се вино и раја се опушта, креће песма, рецитаторска секција, забава итд. На једвите јаде одлучујемо да је време да се пође и тражимо рачун. Веровали или не сума сумарум 5.260 динара за 16 особа! Живео газда Бране, доћи ћемо опет! Долазимо у Црнајку и одлазимо на починак, јер нас сутра чека успон на Дели Јован.

Трећи дан - 17.02.2008.

Опет је освануо диван сунчан дан. Баш имамо среће, јер по вестима из земље свуда пада снег, дувају оркански ветрови и чак је био и један земљотрес.

Мало пре 08:00 група од 12 људи креће са нашим локалним водичем Драгијем Николићем и сином му Николим на Велики голи врх. Успут пролазимо поред његовог салаша где му живе мајка и деда од 84 лета. Живахан и окретан старац нас дочекује и показује своје имање. Сваки објекат на салашу је аутентичан и стар барем 50 година. Ту је чак и воденица. Пењемо се уз пут изнад салаша и излазимо на зараван где се отвара поглед на Велики и Мали крш и Борски стол. Негде у даљини на северо-истоку види се једна окука лепог, плавог Дунава. Настављамо даље. Улазимо у младу букову шуму и узаним путељком се пењемо методом цик-цак до једног пропланка. Оливера и Душан одустају. Обзиром да први пут планинаре за њих је ово сасвим солидан напор а и висина. Нас десеторо настављамо даље кроз шуму и густо шибље и после извесног времена избијама на пропланак окружен боровом шумицом. Оданде се види врх. Подсећа мало на успон на Трем. Одлучујемо да се попнемо прво на врх па да после ручамо. Крећемо одлучно, али успон није ни мало лак. У ствари ово много подсећа на Трем. Ко иде следеће недеље добро ће му доћи ова „вежбица“. Ветар је прилично јак на неким деловима гребена. Нешто десније види се шума и релеј на Црном врху. Коначно стижемо на Велики голи врх (1128м), али ветар толико јако брише да морамо да се склонимо у заветрину. Сликамо се и брзо се стрчавамо до боровог пропланка. Коначно ветра нема и на миру ручамо. Крећемо ка селу како би смо што пре кренули ка Рајковој пећини, међутим схватам да немамо времена. Умор чини своје, људи су спори, ноге су тешке па одлучујем да одустанемо од пећине због људи који из Београда морају да хватају превоз ка Ужицу, Кикинди, Новом Саду итд. Домаћини нас испраћају са жељом да им опет дођемо. Идемо према Доњем Милановцу јер је пут бољи. Свраћамо успут у Лепенски вир али тамо сем побеснелих паса-чувара нико не ради. Злаја и ја једва извукосмо живу главу у трци до комбија.

Група је стигла око 19:15 у Београд баш како је и било планирано.

ИЗВЕШТАЈ САЧИНИЛА

Јелена Карамарковић